Тужан је овај мој коњски живот. Немам времена ни за најосновније активности које су саставни део свакодневних активности неупрегнутих Хомо Сапиенса. Вести слушам кад стигнем, па је за мене новост и нешто што је се десило током претходног месеца. Тотално сам неинформисан. Кад би, не дај Боже, избио трећи светски рат, ја бих за то, вероватно, сазнао, тек кад приметим да нека страна војска пролази кроз моје село. Међутим, та неинформисаност ми чува ментално здравље. Скоро да бих се смео кладити да крај живота нећу дочекати у лудници! Мада, опет, никад се не зна… Прелепо је то кад не сазнајете грозне ствари које се дешавају људима око вас. Ал’, што је лепо кад сазнаш лепе ствари које се дешавају људима који су дуго били обесправљени! Кад кажем „радост“, мислим на такве ситуације. Јуче ме стрефи такав тренутак и умало не изгубих главу од одушевљења.

Сео сам да доручкујем, па да идем на посао, кад на телевизији објавише да држава планира да уради још три ствари које ће нас довести пред врата ЕУ: људи старији од 15 година ће моћи да брину о своме здрављу без контроле матораца; држава ће финансирати промену пола свих грађана који се не осећају као оно што јесу и да се више не би зајебавали са кашњењем принудне наплате, уводе се приватни судски извршитељи. Одушевих се! Моја држава се озбиљно бави решавањем проблема грађана! Пошто сам журио на посао, покушао сам да у једном комаду убацим у уста и сажваћем тврдо кувано јаје. Таман се сконцентрисах да то спроведем у дело и почех испланирану акцију, кад зачух ове радосне вести, изгубих контролу над кретањем тврдо куваног јајета кроз почетак мог дигестивног система и ствар се оте контроли. Почех да се борим за ваздух, али безуспешно. Жена схвати шта се дешава, дотрча до мене и поче отвореним дланом да ме удара по леђима, али нежна женска рука је слабашан инструмент за такве захвате, па је морала да ме коленом удара у леђа. Мислим да ми је сломила два ребра (не смем да тврдим, јер код лекара нисам ишао, јер нисам тренутно при парама, а срамота је да одем, а да немам да их частим), док ме није ваљано нанишанила коленом између плећака. Како ме удари где треба, јаје излете као из катапулта, паде на сто, па на под и откотрља се под сталак телевизора.
[wp_bannerize] И ја и жена истовремено узвикнусмо: “Хвала, Богу!“ Ја због вести које сам чуо, а она што ми је избила јаје из грла.

Ово са јајетом је, такорећи, споредна ствар, али Вам причам како је било да бисте могли да схватите колико сам био одушевљен у датом тренутку. Толико сам се одушевио да сам изгубио осећај јутарње глади. Одмах устадох и кретох на врата. Жена подиже јаје са пода и гледајући за мном, упита:

„Нећеш да једеш?“

„Више нисам гладан! Нахранила ме је држава лепим вестима.“

„ Па, шта да радим са овим јајетом?“

„Опери га и дај кучету. Ако оно неће, појешћу га ја вечерас, кад дођем!“

Чуо сам је како каже: „Е, да ми је да се вратим у оне дане кад сам се удавала…“

Нисам јој чуо реченицу до краја, али мислим да је рекла да би опет исто поступила.

Пичим на посао, а у себи размишљам: “Имам сина од дванаест година… Како године брзо пролазе! За три године постаје здравствено пунолетан! Нећу више морати да га водим по лекарима, кад са друством претера са испијањем хладног пива, па добије упалу крајника. Мислим да се то зове „тозилитис“? Једна брига мање. Или када се са тим истим друштвом предува травом, па не могу да га повратим међу живе целу ноћ. Сад ми је држава скинула обавезу са врата. Већ га видим болесног, како се враћа од лекара, улази у у кућу и на моје питање шта му је рекао лекар, он , законски заштићен, одговара набусито: „Ћале, не дозвољавам да ми се нико меша у мој здравствени живот. Ја нисам дете! Имам петнаест година!“ Онда, ја укапирам да сам прекршио закон, па се постидим и заћутим ко … знате, већ, шта. Или, он лежи, већ неколико дана у постељи, лекар му дао оправдано одсуство из школе (ја тако претпостављам, јер не смем да га питам, пошто живим у земљи у којој се непоштовање закона строго кажњава), а ја не знам ни од чега је болестан, ни колико ће му трајати лечење, па на дипломатско-курвински начин покушавам да дођем до било какве информације: покуцам на врата од његове собе, кад он каже да је слободно, одшкринем врата, протнем главу и, као необавезно, питам: „Како ти је?“, а он ми, у складу са законом каже: „Шта те боли к….?“ Ја, опет, свестан да кршим закон, залупим врата, побегнем у дневну собу и самог себе псујем што сам у души остао примитивни, старомодни родитељ, какви су сви били хиљадама година, пре доношења овог закона.

Ако, вала, и нека га донесу. Или су га, већ, донели? Рекао сам Вам да сам много неинформисан? Јесам? Е, добро… Не волим да се понављам…

Размишљам: „Држава крајње логично поступа. Штити оне који су били најугроженији. Полако скраћује ту листу. Хтели ми или не, постаћемо демократска држава, па, макар нам сузе и зној низ ноге капали!“ Значи, ако погледате себи на панталоне или сукњу и видите нешто мокро, немојте се стидети, већ корачајте поносно! Знајте да се нисте упишали, то Вам је секундарни показатељ галопирајуће демократизације државе.

Ово што хоће да финансијски помогне онима који би да промене пол је крајње рационалан и економски оправдан поступак. Сви смо сведоци да гомила здравствено осигураних људи, свакодневно, на различите начине преклиње за новчану помоћ, да би се лечили у иностранству, јер наш систем здравственог осигурања не практикује да финансира лечење осигураника којима нема лека овде, већ негде у туђини. Онда ми здрави, још необолели, хумани грађани дајемо по неки кукавни динар помоћи. Динар по динар, накупи се… ако не за лечење, онда, бар за достојанствену сахрану. И замислите да на сву ову кризу и муку да се појаве људи који моле за новчану помоћ да би променили пол! Ми као народ, хумани и саосећајни, не би могли да не прискочимо у помоћ, али то би довело до тешких криза у кућним буџетима грађана. Е, сада је држава, прећутно, регулисала ко је за шта одговоран: грађани добровољним прилозима нека финансирају лечење тешко оболелих здравствених осигураника у иностранству, а држава ће из републичког здравственог фонда финансирати промену пола грађана. И то је поштено: распоредили смо економску оптерећеност државе и грађана и тако решили велики проблем. Свака част држави! Таква рационалност и хуманост није виђена од кад је света и века! И вуци сити и овце на броју и полови измењени!

Тек сада сам схватио схватио зашто 5. божја заповест гласи: „Молите се Богу за оне који су на власти.“ Ето… зато! Зато што брину о правди и једнакости међу нама, обичним смртницима. Мада бих ја, ако није богохулно, поднео амандман на ову божју заповест који би гласио „више пута дневно“.

Не бих да изигравам видовњака, али претпостављам да ће држава, временом, почети и да финансира и повећање (мушких) полних органа и уградњу силиконских имплантата у поједине делове (женских) тела. То би био логичан наставак овакве здравствене политике…

А, што се тиче приватних судских извршитеља… и то је врло мудра одлука. Зна се да смо ми као народ и појединци непоткупљиви и да нам се без проблема могу дати велика овлашћења. Смем да се кладим да ту неће бити злоупотребе и да ће ти приватници бити брзи и ефикасни. Што да се чека на државне извршитеље по неколико година? Одеш лепо, наручиш принудну наплату, људи одраде свој посао, ти их частиш на крају и правда буде задовољена.

Човече! Ето ми прилике да покренем сопствени бизнис!

Па, ја могу да покренем приватну фирму за судско извршење! Имам све што треба: празну собу-то би ми била канцеларија, имам трактор и приколицу, имам брата од ујака, Бошка- он је дуго година робијао због обијања и крађе: тај уме да свака врата, без трагова обијања, отвори као Али-Баба пећину, а непревазиђен је у томе да за пет минута процени шта је, у обијеном објекту највредније и да га изнесе напоље и спакује у возило. Не бих морао да бринем. Имам комшије Микулу и Дачу који су најпознатије табаџије у крају: радили су као избацивачи, обезбеђивали митинге, радили као утеривачи дугова, пребијали људе из чиста мира… ма, људи знају посао. Они би обезбеђивали сваку акцију судског извршења, а уједно би утоварали заплењене ствари. Све би било легално и по закону, а бавио бих се перспективним послом, који у нашој земљи не може да „омане“, ни за педесет година.

Радио бих ко господин човек: одем са екипом,

„Добар дан!“

„Добар дан!“

„Господине, ми смо приватни судски извршитељи. Дошли смо да Вам запленимо ствари по кући.“

Ако је цивилизован и нормалан, он ће рећи:

„Зар, већ? Свака Вам част! Па, пресуда је донета пре два сата! Само што сам стигао из суда! Ни сако нисам скинуо!“

Ја му љубазно, у складу са законом, узвратим:

„Господине, ово Вам је цивилизован начин принудне наплате: брзо и ефикасно, у складу са новим законом.“

„Стварно сам задивљен. Заиста ми је драго да ми се имовина плени по новом, а не по старом закону! Јесте ли за кафу?“

Ја му, као вођа тима, културно одговорим:

„Не хвала! Избегавамо да пијемо кафу, јер нам после преседне кад морамо да носимо врео шпорет, одавде до приколице.“

А, ако власник није код куће, Бошко примени своју „отвори се сезаме“ технику, ми уђемо обавимо посао, оставимо поруку на вратима „Овде су били судски извршитељи. Немојте беспотребно звати полицију“ и одемо.

Ако је власник кући, па почне нешто да се противи, да пљује по држави и закону, ја само пустим Микулу и Дачу да га батинама подсете да живи у правној држави и обавимо посао. И, опет, за сваки случај оставимо поруку „Овде су били судски извршитељи. Немојте беспотребно звати полицију“, јер не знамо како ће Микулин и Дачин третман утицати на власниково сећање.

И, тако, за неку годину… ја газда, а држава уређена.

И све то захваљујући томе што држава хоће да осигура владавину права. Дајем главу, као улог, да ћемо ускоро добити и приватне судове и затворе. Што да се судиш по неколико година или да дођеш у ситуацију да ти застари случај? Одеш лепо у приватни, ефикасни, независни суд… Да, да! То је независно судство о коме сви причају. Значи, одеш, судиш се, и за дан знаш на чему си. Ако си победио-добро је! Ако си изгубио-није лоше… Одеш лепо у приватни затвор, платиш и сместе ко господина човека. Оно што је у државном затвору самица, то ти је у приватном једнокреветна соба; у државном је шетња у кругу затвора, у приватном је џогинг; што је у државном затвору рад на њиви, у приватном је баштованлук и хортикултура… Па, ти види где ти је боље.

Од тога дана, када сазнадох ове вести, имам оптимистичнији поглед на свет и у свему видим неку перспективу: од одласка у клозет, па до плаћања рате за кредит. И у себи певушим „Биће боље…“ А, 5. божју заповест изговарам као да је предложени амандман, већ, усвојен: више пута дневно…

Лајкујте нашу фан страницу на Фејсбуку!