Код нас у Задрузи увек је било пуно свиња. Ја сам рођен као југословенска бела свиња, имам сестру крмачу расе црвени дурок. Живим у свом обору са једном слатком крмачицом, црном моравком. И да вам кажем много волим крмаче.

Много волим ову своју моравку али пре ње сам често кидисао на друге крмаче. Није ми било битно да ли су шишке, мангулице, јоркширке или можда ландрас. Волим и крмаче и назимице и понекад ми око одлута па погледам и неку крмачицу, онако младу па облу, предодређену да буде божићна печеница. Мада сам највише волео да буду у мојој класи од 50 до 75 кг. Идеалан рандман за клање. Додуше промакла је ту и нека сапуњара али нисам ја морао од ње да правим чварке.

У Задрузи има и оних вепрова који ништа не мисле. Само једу и тове се. Они су у раној младости остали без онога сто чини разлику између вепра и крмаче. Зато данас људи и кажу “ништа не мисли као уштројен вепар”.

Увек је код нас у Задрузи и понеки шарени вепар или шарена крмача. Нису они били шарени као понеки, да имају црну или белу шару на задњици или њушци. Они су некако били чудно шарени. Шаре су им биле у свим дугиним бојама. Боја коже мени никад није представљала проблем. И ти прасићи су били другачији не само по боји него и по мирису. Нису смрдели. Увек су били фино окупани и то водом. Нису се никада мешкољили по блату. Никада их нико није видео да потрче за трулом јабуком него су увек јели фини концентарат из својих хранилица. Додуше ти прасићи су се разликовали и по томе што су вепрови волели вепрове и крмаче су волеле крмаче. Додуше има и оних прасића који воле и крмаче и веприће. Ником нису никада сметали. Понекад би им се смејали или би их задиркивали због својих склоности али нема везе. Ја имам једног друга вепра који је врло приплодан. Он је обојен свим бојама и то не само из дугиног спектра. Тај воли и назимице и крмаче, а богами и вепрове. Прочуло се да је толико вредан и плодан да га чак зову у испомоћ други вепрови и крмаче да им помогне када са својим вепром или крмачом не могу да изађу на крај. А он, добра душа, воли свакоме да учини. Хоће да помогне. Никад ми није сметало то што ради и помаже. Ако воли, само нека настави. Мада га понекад зезам због његових повреда на раду, али нема везе. У суштини, јако се лепо дружимо.

Од пре неког времена прасићи дугиних боја су се удружили. Направили су удружење, и то јако озбиљно, по угледу на иста таква удружења по светским фармама. А они су сви јако дружељубиви и хтели су само да јавно кажу да воле да се друже међусобно и да никоме не сметају.

Међутим, појавише се ОБРАЗовани волови. Кажу да то није у реду. Шта они имају да шетају по задрузи! Шта сад они хоће. ОБРАЗовани волови почеше да их нападају. Почеше да их туку и газе папцима. Бадава су прасићи хтели да се помире и опросте, волови нису хтели ни да чују. Постали су разјарени као пред кориду. Прасићи дугиних боја се на неким Фармама често шетају заједно. Негде им је дозвољено и да живе у истим оборима. Али код нас не смеју да се шетају. Волови кажу да је то штетно по остале животиње. Ипак прасићи решише да се прошетају кроз центар задруге. Волови припретише батинама.

Сироти прасићи уврнуше репиће и пожалише се овчарским керовима. Керови чувају целу задругу. Чувају и волове и прасиће, али понајвише чувају овце које се умилно гласају и управник задруге их много воли због тога. Зато управник често направи нешто да испровоцира своје овчице само да би им чуо гласиће, тек да се чује њихово оглашавање, тј гласање. Керови рекоше да не могу сами да одлуче да ли ће да чувају прасиће од волова док не питају Управника, а управник им рече да питају главног чобанина који управља керовима, и тако у круг. Прасићи би да се шетају, ОБРАЗовани волови би да туку, управник би да буде леп и слуша како му се овце гласају, а чобанин би и даље да буде чобанин и да контролише керове, а керови ко керови кидишу и уједају по чобаниновом наређењу. Да ли ће се прасићи прошетати – видећемо!

Лајкујте нашу фан страницу! :)