Поштована господо, либијски побуњеници, честитам Вам у своје лично име!

Честитам Вам крај диктатуре и тираније и почетак новог поглавља у експлоатацији Ваше нафте.

Не каже се за џабе: „Ко тражи демократију, демократију и добије“. И то добије повелику демократију, нарочито, ако има стручне помагаче из иностранства, који имају искуства у том послу.

Цео свет је, задњих шест месеци, био задивљен Вашим херојским напорима да одбраните недужну НАТО авијацију од напада зликовачке Гадафијеве противваздушне одбране која је покушавала да осујети међународни аеромитинг на либијском небу. Било је тужно и потресно гледати Вас како неопремљени и слабо наоружани, у тренеркама и патикама, без икакве претходне обуке рукујете ручним бацачима, вешецевним ракетним бацачима и противавионским митраљезима… А, нико се није питао одакле Вам то све, како се сналазите за муницију, како бирате официре међусобом…?

Но, то сада није важно. Није важно како је се ишло, већ је важно докле је се стигло. Ви сте сада, господо, стигли до демократије. Нисте још ушли у њу, али још неки корак и ударићете главом о њу. Или ће она ударити Вас по глави? То је сада, већ, тешко питање: Да ли човек налеће на демократију или демократија на човека? Нећемо сада о томе…

И да Вам кажем да нисте погрешили што сте опљачкали Гадафијеву резиденцију кад сте је освојили. Глупаци кажу да свака демократија почиње или се завршава лоповлуком и да тај Ваш поступак иде у прилог њихове тврдње. Ја свима објашњавам да сте то урадили из разлога војне тактике: Ако Злотвор преузме контраофанзиву, па освоји Триполи наново, неће имати ни шта да обуче, ни где да спава (јер, сте све покрали), па ће морати да изда наређење за повлачење. У праву сам? Је л’ да?

Желео бих да се обратим свакој од Ваших побуњеничких структура понаособ и да Вам дам неки савет за сналажење у демократији. Јесте да ја не живим у њој, јер је моја држава отишла корак даље у процесу демократизације, али сам, заједно са својим сународницима апсолвирао демократију, па сам стручан за ту област. (То у чему ја живим је друштвено уређење звано анархија и какрактеристично је за све државе које су превазишле демократију.)

Побуњеничким вођама:

Дакле… Ви сте победници. Осим тога што сте сви били против Гадафија, Ви имате много тога заједничког:

• волели бисте  да добијете седмицу на лотоу
• имате једнокоморни желудац
• воду пијете, а храну једете
• југ Вам је наспрам севера
• масу изражавате у килограмима, а запремину у литрима
• …
• и сви маштате о томе ДА НАСЛЕДИТЕ ГАДАФИЈА

То је у реду. Свако воли да буде први. Да није тако Олимпијаде би се одржавале у кафанама, а не у спортским објектима и теренима. Знају то и организатори аеромитинга, па ће, за сваки случај, за прво време, док сте још загрејани и навикнути на мирис барута, послати своје копнене трупе, зване „мировне снаге“ не би ли спречили могучност да дођете у искушење да се поубијате међусобно. Међутим, ти мировњаци су зајебана врста туриста, па их пријатна клима, пустиња, песак, змије и шкорпије могу навести да се емотивно вежу за Вашу земљу и реше да остану ту, заувек.

Као прво морате се помирити да не можете сви Ви бити председници, премијери, министри… А, заслужили сте. Не можете ни сви бити руководећи кадрови на нафтним бушотинама, јер је бушотина мање него Вас. А и да их има, колико и Вас, нећете Ви радити на њима, већ ће организатори аеромитинга довести своје људе, пошто они много боље буше Вашу земљу, него Ви сами. Ако знате енглески, француски или италијански, можете се запослити као преводилац. То није лош посао: увек сте у току, а и слатко се испричате. Међутим, не можете се сви запослити као преводиоци. Да не бисте извисили у расподели плена, замолите своје саборце који су заузели функције да оснују довољно јавних предузећа у којима бисте се могли запослити. Ако су, заиста, прави ратни другови, учиниће Вам. Немојте се чудити, ако видите да су у фотеље засели они који су били на страни против које сте се борили. То је нормално, јер свако покајање заслужује награду. Обећали сте да неће бити реваншизма, па испуните обећање.

Кад смо код реваншизма… Молим Вас… Ако ухватите Гадафија, прво му поштено судите, па га, онда, обесите. Нека зна свет да је све било по закону.

Да не заборавим да честитам свим амбасадорима који су на време успели да се испентрају на јарболе и да џамахиријске заставе замене монархистичким. Добра физичка спрема кад-тад буде корисна по здравље и дуг живот. Они који нису вешти у пењању, нека се потруде да буду вешти у налажењу изговора. Јер, господо, тикети се уплаћују до почетка утакмице, а не кад је „минут до краја меча“.

И неколико речи, онима који су били „обични рекреативци“ у редовима побуњеника…

Борили сте се храбро, увек испред Ваших храбрих вођа који су Вам херојски чували леђа. Сад треба и да храбро прихватите истину да сте испунили своју патриотску дужност и да сте прекобројни за глодање тако великог колача, јер је много глодача. Да се не бисте осетили одбаченима, пре него што Вас шутну, добићете статус ратних ветерана. Кад Вас шутну, можете се најзад вратити своме згаришту. Пардон! Хтедох рећи „кући“. Кад Вас угледају, преживели чланови Ваших породица ће истрчати из земунице и дуго ћете се грлити и честитати једни другима на победи.

Сешћете и причати о ослободилачком рату. Ако неко од Ваших саговорника изрази сумњу у искрене намере намере Ваших ваздушних пријатеља, поступите праведно: ударите му шамар! И реците му, овако: „Они да нису хумани, прво би заводили демократију у својим државама, а не код нас! Они прво мисле на друге, а о себи кад стигну! То је одлика великих разбојника…“ Пардон! Хтедох рећи: „Државника!“

Ако не верују да сте ушли у период демократије, узмите Гајгер-Милеров бројач, укључите га и принесите најближем месту где експлодирала нека граната. Вредност на дисплеју ће доказати Ваше тврдње.

Нормално је да су сумњичави, јер немају сви људи таленат да осете да је демократија ту и да Вам дише „за врат“. Њима треба нешто, конкретно, опипљиво. Да се ухвате за то и кажу: „Е, то је демократија!“  Не брините, ухватићете се: неки пре, а неки после. Нажалост, демократија се развија постепено… Мало по мало, и Ви, само, једног дана узвикнете: „Ију! Па, ми смо упали у демократију до гуше!“ А, људи око Вас кажу: „Јеботе! Види, стварно!“

Међутим, Ви као искусни борци за демократију ћете лако препознати њено напредовање…

Кад, једног дана, успете да на црној берзи купите неки (вероватно украдени) телевизор и седне са породицом да слушате вести, видећете да се сваким даном све више људи из Гадафијевог режима уклапа у демократију и полако заједно са Вашим ратним командантима воде државу напред. Ви ћете прво сумњати у њихову искреност, али кад будете слушали њихове изјаве у којима они псују и пљују Гадафија и како се жале како им је било тешко и страшно док су били део његовог окружења, схватићете колико су ти људи пропатили и колико им је било тешко. Пустићете сузу над њиховом судбином. Ето! То је, већ, показатељ демократије: људи из обореног режима у новом режиму. Знате да се нисте борили за џабе. То су промене!

Већи степен демократије је кад некоме из бившег режима кажете да се сећате где је био и шта је радио, а он Вам (речима) јебе и оца и мајку. То је демократија! Они који су требали да буду у затвору или егзилу, сада, захваљујући демократији имају своја права. Додуше, мало већа него Ваша, али јебига, демократија није џак брашна, па да га размеравају и деле како и колико коме треба.

Кад, већ, поменух брашно… да не заборавим да Вам кажем да ћете се од сада, па надаље, много разноврсније и квалитетније хранити! Сваки пут кад седнете за породичну трпезу, кроз главу ће Вам проћи мисао: „Ово нисмо имали за време његове владавине. Нисмо узалуд ратовали.“ А, испред Вас, на трпези специјалитети и ђаконије из целог света, захваљујући чињеници да, скоро, не постоји држава на овом свету која није чланица или Црвеног крста или Црвеног полумесеца. И то проширење јеловника иде у прилог оправданости Ваше борбе. Ко је склон гојазности, нека се причува: глупо је вратити се читав из рата, а изгубити главу за трпезом.

Кад будете погледали демократију са свих страна, видећете су њен саставни део и права мањина. Свакојаких малих, мајушних, безначајних мањина. Ако то не испоштујете, пљунули сте на све што сте урадили. Ви још нисте свесни колико је лепо кад видите да се поштују права мањина. То под Злотовром није био случај.  Осећаћете се необично поносито, кад схватите да Вам шачица страних капиталиста контролише целу привреду Ваше државе, иако су мањина. То Вам је онај тренутак кад кажете себи: „Е,сад не жалим да умрем!“, па, узмете конопац и обесите се.

Постоји још гомила примера који ће Вам помоћи да се нисте борили узалудно. Има их толико да не знам који још да наведем…

Рецимо, кад будете дошли у ситуацију да прво организујете породично извлачење шибице, па тек онда да изађете на улицу. И то је демократија! Тј. на улицу излази онај ко је извукао најкраћу шибицу. Нема везе… ко је да је. Ко га ј.б. кад није имао среће. У извлачењу треба да учествују и жене и деца и стари и немоћни. Једнака права свима!

Кад срећни победник изађе на улицу треба да се креће скоковито, „у цик-цак“ (да га не би погодио снајпериста из ко зна чије екипе), а не, онако „клај-клај“, монотоно, као у време диктатуре. Исто тако, треба да зна да се многи радују доласку демократије и да то показују на различите начине, али никако да не прилази људима који који му иду у сусрет и одједном рашире руке. Велика је вероватноћа да га желе загрлити и честитати крај диктатуре, али се може десити да је то бомбаш-самоубица који шири руке да не би ометао гелере да се разлете на све стране. Неки људи, једноставно, воле диктатуру и кад се нађу у демократији-пукну од муке. Зато чим видите да неко на улици шири руке, Ви се баците на земљу. У почетку је, мало, компликовано. Временом постаје рефлексна радња. Не знам да ли знате да је на улицама ирачких градова нормално да шетачи направе два-три корака, па се баце на земљу. То изгледа врло егзотично, само нема туриста који би били вољни да дођу и виде то на лицу места.

Ипак, не можете стално ни бити у кући и седети ко „пањеви“. Треба се трудити да водите норманлан живот. Морате изаћи напоље. Потребан Вам је свеж вадух. Не заборавите да се крећете, као што сам рекао, „скоковито, у цик-цак, са честим бацањима на земљу“! Предлажем да организујете породичан излет и одете до најближе луке и тамо са обале машате танкерима који одвозе Вашу нафту, по ценама које су, сада, далеко повољније, него у време диктатуре. Наравно, погодне су за оне који је одвозе, а не за Вас. И демократија има цену…

Ако има још каквих нејасноћа, обратите ми се и ја ћу Вам дати савет. И волео бих да ми за неку годину напишете писмо у коме бисте ме обавестили јесам ли био у праву у вези својих предвиђања и да ли су Вам моја упутства била од користи.

Честитам, господо! Честитам и искрено Вас поздрављам!

Задружни коњ

Лајкујте нашу фан страницу! :)