Да се разумемо! Немам ја ништа против својих родитеља. Волим их и поштујем и захвалан сам им на свему што су учинили за мене! Али једну ствар не могу да им опростим. Не могу им опростити што су ме натерали да учиним нешто што ће касније, испоставиће се пресудно, утицати на мој живот и моје благостање. Испричаћу вам на шта у ствари мислим!

Видите, док сам био дете, ужасно сам волео играчке! А од играчака опет највише пушке, пиштоље, па аутоматске пушке, митраљезе, пиштоље са вакуум стрелицама, пиштоље на воду итд. Е сад, захваљујући тој мојој дечијој страсти ка оружјем, интересантна су ми била и сва занимања која су подразумевала ношење пиштоља. Једва сам чекао да порастем па да постанем војник. Војници су ми били интересантни пошто су носили и аутоматске пушке. Свиђао ми се посао официра. И портири су ми чак били интересантни! Али, једно занимање ме је посебно одушевљавало. Занимање полицајца. Сањао сам као клинац да будем полицајац кад порастем! Ваууу! Па, да носим униформу, шапку, пиштољ, пендрек, лисице… Врх! И није само то, добијеш и ауто и “саобраћајни имунитет”! Да појасним, “саобраћајни имунитет” подразумева сво оно што и посланички, плус привилегије у саобраћају. Не одговарате низакакве прекршаје у саобраћају, осим ако, не дај Боже, убијете некога.

Како су године пролазиле, како сам растао, престале су да ме занимају играчке. Почеле су да ме занимају неке друге ствари. Изласци, девојке, дружење, зајебанција итд. Међутим, посао полицајца ми је и даље био опсесија! Поготово онај део са аутомобилима и „саобраћајним имунитетом“. Можда бих остварио своје снове да се нису испречили родитељи. Говорили су ми: „Пусти бре милицију, упиши неки факултет, постани човек!“ – к’о да полицајци нису људи. Разумем ја и њих! Отац ми је професор у пензији. Никако није хтео да прихвати да му син постане полицајац. Он је за мене већ испланирао шта ћу да студирам и шта ћу да радим. Пошто нисам могао да поднесем притисак, попустим на крају и послушам их. И, ето! Данас радим као професор у средњој школи! Наставио сам очевим стопама.

Неко би рекао: „Па, лепо! Добро је што си послушао родитеље!“… Ех… Лепо… Није баш тако!

Сретнем пре неки дан другара из основне школе, Жику Мајмуна! Путовали смо заједно у престоницу, па смо сели један поред другога у задњем делу аутобуса. Жиле се упицанио, обукао милицијску униформу, подшишан, обријан, утегнут… Ма, потпуно други човек! Ни налик на оног слинавка кога се сећам из школе. Нисам ни знао да ради у милицији!

Жиле је имао један бисер по коме и носи надимак. Наставница историје га је питала: „Живораде, ко су били неандерталци и кромањонци?“ – А Жика к’о из топа: „Па… то је врста мајмуна!“ И  од тада га сви зовемо Жика Мајмун.

И тако… Поздрависмо се, потапшасмо један другога по леђима и крете разговор! Ради Жика у милицији већ десет година, ове године треба да добије јубиларну награду! Заболе га! Каже, запослио се одмах после средње школе. Мене би срамота да му кажем да имам тек три године радног стажа. Јеби га, одужио се апсолвентски… Знате како је. Студењак, Београд, девојка… Шта ћу? Ја сам дете из провинције, све је то било ново за мене. А, и смучи ти се књига, па неко време не учиш ништа.

Пита Жика мене како сам, где радим, јел сам ожењен, каже да има већ два клинца. Рекох  му да сам ожењен, да имам сина, супругу и да радим као професор. Ух, изненадио се кад је чуо да радим у школи. Каже: „Па, лепо је то занимање, знаш! Имате распуст, лети три месеца, зими два! Радите по два – три  сата дневно. Само, знаш, слабе су вам плате. Бедно вас плаћају!“

Како бре слабе, помислих… Уопште не сматрам да ми у просвети имамо слабе плате, чак ме било помало срамота док је трајао штрајк просветара зимус. А после се сетих. Па, Жиле је добио повишицу, баш у то време кад смо и ми штрајковали. Они паметно штрајкују, не лупају на сва звона као ми. Добио је Жиле и десетак хиљада стимулације сваког месеца, због услова рада. Добио је Жиле и плаћено прековремено. Све је то ок, али Жиле није на неком положају у милицији. Он је обичан прашинар, како се то каже у народу. Па, колику он то плату може да има, кад му је плата професора средње школе мала??? Колику плату имају командири, виши инспектори, начелници…? То стварно не знам, али знам да сам био у праву што сам хтео да будем полицајац! Шта ме ђаво терао да студирам. Куд послушах родитеље? Куд ме натераше да их послушам, па да их сада проклињем! Сад бих био господин човек, можда бих догурао и до неког положаја! Ко зна?

„Ал’ сам се ја сјеб’о што сам студирао!“, промрмљах у браду.

„Шта рече?“, скочи Жиле!

„Ништа, Жико, гласно размишљам!“

Пита ме Жика: „А, жена… Јел ради?“

„Не ради!“, рекох, „нема посла!“

„Аха… А јел има неку школу!“, упита он.

„Дипломирани економиста“, одговорих, „Шта ћеш, Жиле, зајебала се и она што је учила! Младост јој прође док није дошла до дипломе, а који ће јој диплома? Да није студирала бар би се боље удала!“, нашалих се…

У ствари, можда се и нисам нашалио. Нисам више сигуран!

Bob Rock

Лајкујте нашу фан страницу! :)