Задружни коњ моли грађане Србије да сачувају достојанство и веру у свој колективни патриотизам и да не подлежу дезинформацијама које се пласирају у медијима, а тичу се скандала руског амбасадора Конузина на Форуму о безбедности, одржаном у Београду.

(Београд је главни град Србије, а Србија је мала европска држава која је незаобилазни фактор мира и стабилности у том региону и значајан партнер НАТО-а и ЕУ. Поред тога има непојмљив утицај на појаву плиме и осеке).

Ово је права истина:

Форум је организован са циљем да се спречи потенцијална могућност погибије људи приликом падања града (лед из облака). Као што је познато, на сваких милион година, погине један човек, тако што му град разбије главу. На основу прорачуна стручњака министарства одбране Србије, наредни случај ће се догодити током 2012. године. Чим је добио извештај стручњака, српски државни врх је дошао на идеју за одржавње форума. И замисао је спроведена у дело.

Форум је имао неколико стотина учесника из Србије и још толико из иностранства.

На почетку заседања, додељена је награда за најсубверзивније деловање на територији Србије. Добитник је НВО „Борци за права трованих глодара“. Већ, током доделе награде, руски амбасадор је добацивао:

„Ало, мишеви, ‘ајде да причамо о Косову!“

Нико није обраћао пажњу на њега… Иначе, Руси су чудан народ: њих не интересује ни музика, ни спорт, ни уметност… само би причали о Косову, Чеченији, Јужној Осетији… Сви то знају, па их игноришу.

А, Срби су храбар, сложан, поносит и неподмитљив народ коме су слобода, част и морал највиши идеали и највеће животне вредности.

Поче дебата. Падали су разни предлози како да људи заштите главу од леденица из облака: НАТО је предлагао ношење шлемова, ЕУ је предлагала вунене капе, неки експерти су предлагали ношење „а ла Дон Кинг“ фризуре уз употребу шампона за јачање косе, неки су предлагали да се, једноставно, не буде на отвореном током временске непогоде…

Током дебате једна учесница српске националности, примети да је се њен сународник поред ње узнемирио, па га упита:

-Зашто се врпољиш, брате?

-Право да ти кажем, сестро, припишало ми се, па „не видим на очи“.

-Иди, па пишај! Зашто трпиш?

-Национални понос ми не дозвољава: од оволиких учесника, да ја, потомак славних предака, не могу да издржим до краја заседања, него морам да идем да пишам, док траје дебата. Па, нисам ја најгори.

-Оно јесте. Ако су наши преци преживeли онолике муке и голготе, ми смо их недостојни, ако не можемо преживети једно непишање. Само храбро!

-Хоћу, хоћу…

Међутим, како је време пролазило, он је све више стењао, мењао боју лица и купао се у зноју. Сународница му се обрати:

-Брате, сада ћу ја путем „глувих телефона“ да се консултујем са осталим сународницима у сали по питању твога случаја.

У сали је се неколико минута чуо тихи жамор. То су Срби шапатом већали како да се поступи, а да се држава не осрамоти.

За то време руски амбасадор је добацивао и провоцирао учеснике за говорницом упадицама типа: „А, шта ћемо са Косовом? Је л’ ти маца појела нешто кад си био мали, па не смеш да поменеш Косово? Ричарде Зечје Срце, помени Косово, кад већ причаш!“ Сви су га са згражавањем посматрали.

 Никоме није било јасно зашто је толико запео око Косова, кад је Косово једна демократска државолика територија позната по владавини права, мултиетничности, грађанским слободама, апсолутно безбедна за живот… Тамо куга и колера још нису искорењене, јер су изазивачи тих болести заштићени законом, па се против њих не сме деловати. Можете ли, тек, да замислите каква права на Косову имају људи?

Напаћеном српском делегату најзад стиже директива: „Иди и пишај! И остали ће поћи за тобом, иако им се не пиша, јер је то одличан начин да демонстрирамо национално јединство пред гостима из целог света. Нека виде смо „сви као један“. Немој се стидети, брате, што ти је се првом припишало. Одлична је ствар кад ти „сама од себе“ дође прилика да у нечему будеш први. Крени, а ми ћем за тобом!“

Он устаде, а за њим  и остали. Неколицина страних делегата је се питала шта се дешава, док им они који добро познају српски менталитет, нису објаснили да је нормална појава да Срби у свакој прилици подржавају једни друге и да никада не допуштају разбијање националног корпуса, па било да их је десет, сто или милион. Док су Срби реализовали своју сеобу у тоалет, руски амбасадор је наставио по старом: „Ви, причајте о чему хоћете, али кад је будем отео микрофон-ја ћу причати о Косову!“

Срби испред тоалета направише ред. Договорише се да се не раздвајају, већ да сачекају да и последњи изађе из пишаоне, па да се сви заједно врате да би неповратно задивили учеснике Форума о безбедности.

За то време, не успевши да исконтролише своју конфликтну нарав, руски амбасадор отима микрофон и почиње да прича неистине о Косову. Експерти за безбедност из НАТО-а, ЕУ, Албаније, Хрватске, Црне Горе… почињу да узвикују:

„Уууааааа! Немаш појма! Бежи одатле! Врћи микрофон! Незналице!“

На то им Конузин одговара:

„Баш ме брига што нећете да ме слушате. Ако ви нећете-слушаће ме Срби. Њих ово занима! Је ли тако!“

Само је се чуло:

„Уууааааа!“

Руски амбасадор се збуни, јер он у свом настојању да омета говорнике који су говорили о опасности за човечанство током падања града, није ни приметио да су српски експерти за безбедност напустили салу:

„Срби, је ли тако?“

„Губи сеееее!“

„Има ли у овој сали Срба?“

Нико се не јави.

„Ама, људи, има ли у овој сали Срба!“

Нико се не одазва, јер су сви били или тоалету или испред њега.

Руски амбасадор се разочара, мислећи да су га Срби игноришу, баци микрофон и оде напоље.

Срби се вратише у салу, несвесни онога шта је се десило током њихове сеобе у тоалет, а форум се срећно и успешно приведе крају. Донешена је одлука да се људи од града штите тако што ће се у градоносне облаке испаљивати противградне ракете. НАТО је понудио своје лансирне рампе, а Србија је понудила неколико локација на којима би се те лансирне рампе поставиле. Договор је постигнут на обострано задовољство и на радост целокупне људске цивилизације.

Е, то је права истина, а не оно што се прича и пише да је на питање  руског амбасадора „Има ли овде Срба?“, одговарано:

„Што гледаш у мене?“,

„Нисам ја, мајке ми!“,

„Шта те заболе?“, и томе слично.

И зато… Не верујте много медијима, јер они пишу шта хоће, а само Задружни коњ пише голу истину. Неки пут је толико гола да је срамота сазнати је!