Шалтерологија је област примењене науке, која проучава и дефинише појам и сврху шалтера.

Човек има незгодну навику да завирује и завлачи нос у разне рупе. Због тога су сви шалтери мали, најчешће округли, мада могу да буду и четвртасти, као прозорчићи или шубери. Без обзира на облик, увек су некако у висини пупка, е да би се крајњи продукт еволуције и врхунска божија творевина довела у четвороножни положај и перспективу жабе.

Према неким изворима, шалтер је измислио немачки узгајивач стоке из XVIII века Фридрих фон Шалтер. Служио је да говеда имају где да се распитају када ће бити продата, по којој цени и коме. Од тада па до данас, сврха овог изума остала је, углавном, иста.

Изглед, као што је напред речено, варира. Од округлих отворчића, до, данас веома модерних, устакљених површина, са веома малим прорезом при дну, да може да се провуче папир А4, пресавијен по дужини. Има и оних, који уопште не личе на шалтер, већ имају облик пулта, који просечном хомо сапиенсу дође до браде. Најмодернији вид шалтера зове се бокс. Они су најпопуларнији у банкама. Служе да се онај ко моли за кредит или слично, доведе у заблуду да није на шалтеру и да га третирају као људско биће.

Оно што шалтер чини шалтером, његова суштина и бит, његова душа (!?!?) јесте персона која седи иза стакла. Шалтерска службеница! Она је све и свја. Ако је Њој воља, Она може Сунце да претвори у Месец, толико је моћна! Гледати свет из Њене визуре било би равно искуству које су имали први људи на орбити, док се Земља смањивала на величину тениске лоптице. Изрека “До подне мрзи себе, а од подне цео свет“ настала је због Ње. Она је мерна јединица за надрнданост, нељубазност и бахатост. При томе је ограничена к’о тераса. За Њу и читаву касту Њених колегиница сваки дан почиње устајањем на леву ногу. Нема горе и веће клетве, него кад неко каже “да богда изгубио личну карту, возачку и пасош“.

Друга страна шалтера, без које он не би ни постао ни опстао, је ред. Ако у реду чека од сто до сто педесет људи, може се сматрати да нема гужве. Брзина којом се ред помера осцилира. Час прође петоро за десет минута, а онда сат времена неко гњави. Не може се никад поуздано рећи ко је узрок томе, Она, или кукавац који клечи испред шалтера. Како људско биће не поседује урођену стрпљивост говечета, у реду се често дешавају ексцеси, гурање и утрпавање преко везе, уз обавезне псовке и свађу.

Уз гандијевску стрпљивост ништавни, мали створ, који уопште стигне на ред, моће да се нада:

А) да почиње пауза

Б) да ће га послати на други шалтер

В) да му је непотпуна документација

Г) да дође сутра

Д) да је крај радног времена

Ђ) да сачека да Она телефонира

Е) да Њу хитно зове директор

Ж) да Она поједе свој бурек

З) да детету објасни где му је доручак

И) да скокне до пијаце

Ј) да налакира нокте

К) да је пао систем

Л) да објасни детету шта да обуче за школу

Љ) да се посекла на папир

М) да мора да оде код шефа по печат

Н) да објааасссни детету како се везују пертле

Њ) да скокне код фризерке

О) да се консултује са колегиницом

……

Ш) да јој се може, и да јој пуца прслук за све.

(Између О и Ш попунити према сопственом искуству).

Све потврде, овере и уверења, без којих нема живота, осваја мали човек у зноју лица свог (и осталих који стоје у реду). И кад је први на шалтеру, и кад нигде никог нема, просечни мученик се начека по два сата.

Тема је неисцрпна. Човек, захваљујући својој атавистичкој навици да гура нос где му није место, стално упада у канџе бесних шалтеруша. Због тога, свако мало никне по један нови шалтер. А редови испред истих све су дужи.

Марина Васић

By skriboman

Рођена у Пожаревцу, где је завршила средњу школу, Гимназију Јован Шербановић. Студирала на Филолошком факултету Универзитета у БГД, одсек за славистику, група за руски језик и књижевност. Дипломирала 1990. Радила у средњој техничкој школи у Костолцу. Од 1997. живела у околини Сремске Митровице и радила као професор у Митровачкој гимназији. Бави се писањем, била члан књижевног атељеа при Дому културе у Пожаревцу. Бавила се глумом и била помоћник редитеља у пројекту Драгог Ивића ''Крчма Последња шанса пре Љубљане'', а на смотри аматерских позоришта у Сремској Митровици (1999) добила награду за режију представе ''Добро јутро, лопови'', као и награду за сценски говор. Радила као наставник руског језика у ОШ ''Сава Шумановић''у Ердевику. 2012. вратила се у родни Пожаревац. Члан је редакције часописа и едиције ''Браничево''. Преводи са руског. Заступљена са неколико песама у зборнику ''Белег'', књижевног клуба Браничево, који делује при пожаревачком Центру за културу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.