Овако је било…

Породи се моја Лепа и роди нам мушко дете. Живо и здраво! Ја се још нисам ни опоравио од тог предивног узбуђења, идем по кући као луд, кад ми зазвони телефон. Моја Лепа!

-Кажи срећо моја!

-Кад ћеш да дођеш?

-Ево, сад се спремам. Да дођем и видим тебе и бебу, па да после продужим до града да купим пиће и роштиљ за вечерас. Је л’ ти треба нешто?

-Понеси 200 евра!

-200 евра?

-Да частиш доктора…

-Не брини, срећо: то сам, већ урадио. Дао сам му 300 евра, кад сам те оставио у породилишту.

-Тo је „подмазивање“, а сад је ред на „чашћавање“.

-Подмазивање? А шта је оно што смо му на свакој контроли давали по боцу најскупљег вискија или по педесетак еврића? И што смо поред контрола у болници ишли и у приватне ординације где он ради?

-То је „одржавање“.

-Стварно?

-Тако кажу ове остале породиље. Некима је ово трећи, четврти порођај, па знају како све то иде.

-Па, добро…одржавали смо га, подмазали, па сад још и да га частимо и онда смо „квит“?

-Тако је. Пожури, љубави, молим те. Мужеви породиља које су се породиле сат времена после мене су већ дошли и частили доктора, а тебе још нема. Немој да од мене правиш „црну овцу“. Срамота ме је да погледам особљу породилишта у очи. Имам осећај да сви знају да нисмо частили доктора. А, срамота ме је и од ових осталих жена у соби. Мисле да сам нека сиротиња.

-Откуд оне знају да нисам частио доктора? Ниси им ваљда рекла?

-Нисам, али се види: кад доктор уђе у собу, која год се пожали на болове, он нареди сестрама да јој дају инекцију против болова, а кад сам се ја пожалила, он каже да „то тако мора да буде.“

-Ух… Ја, Лепа, имам још, само, 200 евра за роштиљ и пиће. Кад то „оде“ остајем „го к’о ражањ“. Ако дам доктору, нећу имати чиме да частим госте.

-Значи, ја ћу бити најгора у породилишту…? Буууааааа!!!

-Стани љубави, немој да плачеш! Частићу доктора! Све ће бити у реду.

-Стварно?

-Стварно, Сунце моје. Немој да плачеш молим те! Па, ја тебе и бебу волим највише на свету. Ево, стижем.

-Волим те!

-И ја тебе!

Прекидох везу, седох у фотељу и покрих лице рукама. Морам да частим доктора, а немам одакле. Негде морам да нађем паре, па макар банку опљачкао. И ред је да частим: да ми је неко причао да ћу једног дана бити муж и отац-не бих му веровао. Одувек сам мучио муке са супротним полом. Нисам, баш, нешто леп, а имам и неки урођени стид од жена, па кад приђем некој ја се погубим и не знам где сам. Умем и са блесавима и са шашавима и лудима и ненормалнима и са свакојакима да успоставим контакт, али са пустим женама-никако. Са сваким могу да заподенем разговор и да се слатко испричам, али пред женама-занемим. Ја и са мутавим Милутином, кога нико у граду не разуме, па се споразумевају рукама, могу да се испричам нашироко, без махања рукама, али са женским светом, кад причам, уста ми се скупе и једва проговарам. Мислио сам да ћу остати доживотни нежења, кад налетох на моју Лепу. Име јој каже каква је: лепа! Прелепа! Имао сам среће што је била много лепа, па су је мушкарци избегавали мислећи да су је недостојни, а она нахватала комплекс због тога. Њене другарице се све поудавале, а она и даље девојка, па је ухвати паника да ће остати неудата. Срећа моја да сам је упознао,баш, кад су је спопали ти страхови и кад сам ја био пијан. Кад сам је питао да ли хоће да се уда за мене, мислила је да је зајебавам, а кад ми је одговорила да хоће, мислио сам да она зајебава мене. Испостави се да нико никог није зајебавао, већ да су нам намере искрене. Венчасмо се. Свом снагом навалисмо на прављење деце, али без резултата. Испостави се да сам малчице стерилан. Морао сам да се лечим. Колико сам лекова прогутао, инјекција испримао, врачара обишао, њихових бућкуриша попио и шта сам све у гаће трпао и носио по њиховој препоруци-то ни Бог не зна. Трајаше све то неколико година, али се исплатило. Погодак у мету! Најзад бојеви метак, а не ћорак!

Седим снужден, а у себи мислим: „Све смо лепо одрадили: одржавали, подмазали и сад на крају да све то упропастимо, због пишљивих 200 евра. Јој, Радоје, волино! ‘Оћеш да правиш децу, а немаш ни 200 евра да частиш доктора. Срам те било!“

У мислима ме прекиде улазак мога оца у собу. Залетео се са врата да ме изгрли и изљуби, али кад ме виде пресавијеног на фотељи, он стаде к’о укопан.

-Шта ти је, сине? Јесу ли Лепа и дете добро?

-Јесу…

-Што си такав? Шта ти је?

-Требам да частим доктора, а немам одакле.

-Колико ти треба?

-200 евра.

-Богами… није мало. А, шта би му купио?

-Дам му паре, а он после купује шта хоће…

-Паметно.

-Много…

-И, шта ћеш сад?

-Или ћу скочити са терасе или ћу сачекати воз из Велике Плане или Младеновца, па ћу се бацити под њега.

-Шта причаш, бре? Постао си отац: треба да си срећан и поносан, а ти би да скачеш са терасе и под воз! Ја ћу ти дати 200 евра!

-Откуд теби 200 евра?

-Почео сам да штедим себи за сахрану. Нећу да умрем, а да ти тако седиш у фотељи кукаш како немаш паре да ме сахраниш, док се ја распадам непокопан!

-Вала да знаш, ако умреш скорије, ја могу или да те ставим у замрзивач и слажем да си негде отпутовао, па да те извадим и отопим кад дођем до пара или да те сахраним к’о народног издајника: само да ископам рупу на тајној локацији и те бацим у њу и затрпам.

-Зна то твој отац. Зато и штедим. Ево ти 200 евра. Иди и части човека.

-Ћале, спасао си ме!

-Е, мој сине… Некада, када си се ти родио, лекарима је се давала само здравствена књижица, а данас, код лекара идеш к’о венчани кум на свадбу: ојадиш се од даривања.

-Ћале, јеси ме спасао, ал’ те молим да ме не гњавиш тим твојим пећинско-комунистичким временом. Од онда до сада, лекари су се изборили за своја права и људи морају да их поштују.

И тако ми отац да даде новац, ја одох у породилиште и частих доктора, а моја Лепа престаде да плаче.

Увече се кућа напуни људима. Цепали су ми мајице и кошуље и лупали шамаре. Говорили су да је такав обичај, па ми је било глупо да се браним. Кад су се, баш добро, напили, више нису разликовали мене и моје родитеље, па су и њих почели да цепају и шамарају. Мајка је побегла у комшилук, а отац је се закључао у подрум и у њему провео ноћ. У једном тренутку, пијани кум Љуба узвикну: “Јао, куме, једва чекам да дођем овде код тебе и видим малог кума како ме гледа из кревеца. Да то доживим, па не жалим да умрем!“

Креветац! Јууууу, јебем ти Сунце! Креветац! Заборавио сам да и њега требам да купим. А новчаник празан!

Једва сам дочекао јутро и да се пијана накурница мане мене и мога дома. Одмах сам сишао у подрум да обавестим оца да је опасност прошла и да га замолим за још 200 евра.

-Немам, сине. Што сам имао-дао сам ти.

-Ниси ваљда мислио да исфинансираш сахрану са 200 евра?

-Тек сам почео да штедим.

-Добро…

-Добро или лоше- ја немам ни динара више.

-Тата…

-Кажи?

-Кад већ помињемо сахрану…треба ли и попа чашћавати након опела?

-За сад-не треба. Али, ако се угледају на докторе, можда ћеш морати не само да га частиш, него и да га „подмажеш“ да би одржао опело како треба.

-Добро, тата… Одох ја до породилишта да попричам са Лепом.

Одем у породилиште. На ходнику налетех на доктора. Издрави се са мном ко да сам десет година живота поклонио. Види се да је захвалан. Није нека стока: да узме паре, па ћути кад ме сретне, него је баш срдачан. Лепо с његове стране. На растанку ми рече: „Ако Вам нешто треба, слободно ми се обратите.“ Помислих да га упитам да ми да на реверес један креветац из породилишта, док се не снађем за паре, па се уједох за језик, кад се сетих да бих и за то морао да га частим. Само му рекох: „Хвала пуно!“ и побегох на други крај ходника.

Да не дужим… кад сам Лепој изложио проблем, она ми рече да немам разлога за бригу, јер општина даје родитељима једнократну новчану помоћ у висини од 13.000 динара за свако новорођенче. Паре се добијају за 3-4 дана, након рођења.

Из породилишта одем право у општину. Тамо ми рекоше да ће нам новац бити исплаћен за дан-два. Таман, пре бебиног доласка кући.

Одем после два дана, а новац још није уплаћен. Дође беба кући, а од новца-ништа.

-Како сте купили креветац?

-Позајмио сам од кума Љубе. Рекао сам му: „Куме, јеси ли био искрен оно вече, када си рекао да једва чекаш да дођеш код мене кући и да видиш моје дете како те гледа из кревеца?“

„Јесам, куме. Свега ми на свету!“, одговори ми он.

-Е, ако хоћеш то да доживиш позајми ми 150-200 евра за неки дан… да купим креветац или ћете моје дете гледати из корпе за веш.

И кум ми даде новац…

Углавном, ја сам се, баш, надао тим парама, али их не беше ни после неколико дана. Планирао сам их за прославу синовљевог првог рођендана, па окаснише са исплатом. Рекох себи: „Нема везе, нека тих 13.000 буду за куповину школског прибора кад дете пође у школу.“ Међутим, морао сам да мењам план, јер општина ни тада још није уплатила новац. Стално су померали датум исплате. Онда сам тај новац планирао за синовљев 15. рођендан, али су ми рекли да ће новац бити уплаћен за 5-6 дана. Рекох себи: „’Ајд,’ нек’ буде за прославу пунолетства!“ Ни тада га не беше…

-Господине, Бошковићу, опростите ми, али сте, исувише детаљни. Реците ми кратко и јасно: како желите да гласи Ваш тестамент?

-Кратко и јасно?

-Да!

-Сине мој! Само се теби обраћам, јер си ти једини наследник. Ништа вам нисам оставио, јер сам све уложио у ваше школовање и узео сам проклети кредит везан за швајцарски франак, па зато сад други живе у нашој кући и шетају нашим имањем. Хвала, Богу, ви сте своји људи који су самостални и успевају да преживе у овој несрећној земљи. Ипак, имаш се чему надати, јер општина није, још увек, уплатила оних 13.000 динара на име твог рођења. Јуче сам био у општини и рекоше ми да ће бити исплате за дан-два. Ја и мајка само те, за сваки случај, опуномоћили да ти можеш сам подићи тај новац, јер десиће се да, опет, помере исплату, па да мајка и ја, до тада, умремо. Кумим те Богом, буди човек, па кад подигнеш тај новац, дај половину сестри, јер она јадна, нема шта да наследи, пошто је рођена у време кад је општина укинула једнократну новчану помоћ за рођење детета. Пуно вас воли ваш отац!

И, само да знате: куму Љуби нисам остао дужан. Мало сам окаснио са враћањем дуга, али сам му вратио, чим сам примио прву плату.

Zadružni konj