Београд, 6.10.2011. године

Писмо председника државе Савету Европе

Пробудим се ја, тако негде, око 7 сати и таман да попијем кафицу са газда Цветком, кад ми дође онај мали Ивица.

Каже он мени: “Друже председниче, неће да ваља. И ови и они би да се шетају. Ја, још онако дремљив, не схватам га шта ми рече… Али, од када смо ми то другови?!

Питам ти ја њега: “Је ли, бре, мали, а од када смо ми то другови?”

А он ће на то: “Извините, госн председниче – навика са претходног посла.”

Поче он мени да прича о неким проценама безбедносне ситуације а ја не могу још да се опасуљим. Прича ти он тако, да би ваљало да оне пустимо да се шетају, а онима мало да притегнемо дизгине. Прича он, а ја се питам: “А, о чему он то? Да није, опет, неки штрајк синдиката?! Јао, ако је Мирко опет заборавио да исплати јубиларне награде и 13. плату, па се ови опет буне, а и онако ништа не раде, оде све у три лепе. Опет ћу морати да од оне бабе тражим неку цркавицу.”

Узгред… да немате неко милионче на зајам? Вратићу до Нове године.

Каже ми овај мој мали буца: “Ма, какав синдикат! Ови што бију и они што се воле хоће да се шетају, а међусобно се не воле.”… Тако ми нешто рече, чини ми се. Ја, опет, слушам њега и слушам, а ништа не капирам.

Видим: време ми је да одем до теретане, па код козметичара.

И кажем ти ја лепо њему, онако братски: “Мали, ради шта хоћеш. Ваљда си од бившег шефа научио нешто? Па, не морам ја све сам да смислим!  Зашто ли те плаћам?!”

Ивица се обрадова томе и сети се оне историјске реченице: “Нико не сме да вас бије!”.

“Е, кад је тако-нико нема да шета! Сви на своје радне задатке!”-викну мали и оде.
И тако, видите да нисам ја крив што није било параде. Него онај мој мали Ивица се зајебао. Научило дете да ради по рецепту бившег газде. Добар је он. Мало ћу да му лупим неку ћушку.

А на јесен, кад прођу избори, одржаћу ја неку параду па дођите. Ивица ће све да обезбеди!

Него, подржаћете ме, је л’ да? И да не будем досадан… пошаљите ми неки еврић. Треба ми за кампању.

Прасе Драгиша