-Добар дан, вођо народни! Кажи „драгичка“!

-Добар дан. А, ко је то?

-Деда Мраз из Брисела!

-Ооо, деда Мразе! Па, „драгичка“. Је л’ кредит?

-Е, какви сте, бре, само на кредите мислите. Гола жена да вам прстом покаже да јој приђете, питали бисте је: „Је л’ кредит?“

-Ма, шалим се. Знам да није кредит.

-Откуд знаш?

-Сањао сам, ноћас, да сам изгубио на изборима. А, кад то сањам, наредног дана, обавезно стижу вести о неодобрењу кредита.

-Пусти снове! Знаш како је рекао онај ваш народни јунак, познат по ратним злочинима и кршењу Женевске конвенције над турским окупаторима? Како се, оно беше, звао?

-Ух, па не знам тачно на кога мислите. Наша историја обилује ратним злочинцима, нарочито из времена турске окупације.

-Ма, бре, онај психопата који је турским војницима разбијао главе буздованом!

-Аааа, он! Краљевић Марко! Али… сећате се да смо се ми њега јавно одрекли и да смо се заложили за индивидуализацију ратних злочина. Ако то није довољно, ми смо спремни да га ископамо из гроба и његове посмртне остатке пошаљемо брзом поштом у притворску јединицу Међународног суда за ратне злочине, па нека плати за своја злодела!

-Стани мало! Не зовем те због њега. Него сам га поменуо због оне његове изјаве: „Сан је лажа, А Бог је истина!“ Тако и ти: не обазири се на снове. Теби је посао да пратиш реалност.

-Да, да, Деда Мразе! Делим Ваше политичко мишљење и принципијелно га подржавам!

-Ћути и слушај!

-Ћутим! … И слушам!

-Управо сам се вратио из са састанка: одобрен вам је статус чекача на статус кандидата за постојање могућности да вам се одобри могућност да конкуришете у нашу дружину, ако испуните одређене услове.

-Ух, ал’ је то дугачко! Како би’ ја то краће рекао народу? Да би могли људи да схвате…

-Кажеш им да вам је одобрен „статус кандидата“ и да је то много добро за вас.

-Хоћу, хоћу! Него, то је прича за „оне испод“… а, шта кажем мојој екипи?

-Исто што и пре:

-свако од вас да уради хиљаду слекова за мање од десет минута, јер нама не требају млакоње и слабићи;

-сваки ваш становник мора да поједе у току наредне године, најмање, 500 кг љутог ајвара, увеженог са нашег тржишта;

– 500 кила? Па, прошли пут сте рекли 300!

-Следећи пут ћу ти рећи „ 700“, ако наставите да одуговлачите са испуњењем услова! Је л’ јасно?

-Јасно…

-Даље… морате да одаберете један ваш, било који, национални празник и да свим грађанима наредите да изађу на улице и да гласно њачу, барем пет минута. Наши амбасадори ће нас обавестити да ли сте поштовали минутажу или не. Ако скратите време њакања, то ћемо доживети као велику провокацију и добићете по лабрњи! Јасно?

-Јасно, Деда Мразе, али ја Вас, опет, молим да радимо нешто друго, а не да њачемо. То народ може погрешно да схвати. Што нам не дате да, уместо њакања, отпевамо „ Оду радости“ ? То је Ваша химна, лепа је песма и народ би је радо певао. Излазили бисмо и на „бис“, ако треба.

-Не може! Магарац је симбол истрајности и чврстине. Такви и ви морате да будете да бисте постали пуноправни члан. Колективним њакањем ћете послати поруку да сте сложни и да желите да истрајете у напорима да вас примимо у чланство једног дана. У томе ће бити симболика и лепота, тог вашег националног перформанаса. Јасно?

-Јасно…

-Остаје и онај услов за „ручни јамб“… То се ништа није променило…

-А, је л’ морам, баш ја да бацам? Никада се нисам бавио тиме. Ја сам бивши спортиста- ватерполиста.

-Не мораш ти. Може било ко. Организујте референдум и кога одаберете да баца- тај ће и бацати.

-Из једног покушаја?

-Човече, нисмо ми садисти, па да вас ограничимо на једно бацање! Два бацања: ако једном омане, имаће прилику да преокрене ситуацију у вашу корист.

-Ако и други пут омане? Наредно бацање је, тек, наредне године? Је л’ да?

-То не могу да ти обећам. Бацање коцкица захтева велике припреме и организацију, а ми смо у фрци због проблема глобалним загревањем, тако да ти не могу обећати, кад ће бити наредно бацање. Али, гледаћемо да буде што пре…

-Па, добро… „ручни јамб“ из два покушаја-то и није немогуће. Није важно који је? Само да је „ручни“?

-О, мајку му јебем! Па, какав сте ви то народ? Имате ли ви трунке националног поноса? Зар вас не би било срамота да баците јамб кечева или двојки и тако испуните један од главних услова? Па, кад већ бацате, баците шестице, пичка му материна!

-Добро, добро… Ручни јамб шестица из два покушаја… То је реалан захтев. Одредићемо једног бацача, даћемо му коцкице, па нека вежба. Ако га није срамота да не успе два покушаја-он нека зајебе ствар.

-И задњи, а уједно и нови, услов: да ти препливаш океан. С обзиром да си бивши ватерполиста, то ти и није неки проблем.

-Океан? Који океан?

-Било који. Демократија налаже да можеш да бираш.

-Е, хвала Вам пуно! Него, ја јесам бивши ватерполиста, али нисам садашња ајкула. То је за мене мало превише.

-Одбијаш да испуниш услов? Одбијаш да оствариш национални интерес?

-Ма, не одбијам, него не могу, Деда Мразе! Срце ‘оће, ал’ душа клокоће!

-Не вреди. Нема друге опције.

-Молим Вас, дајте ми неки други услов!

-Хмм… У праву си. Што је много-много је… Ево, овако: да ти, премијер, министар спољних и министар унутрашњих послова препливате океан. Дисциплина: штафета- четири пута по хиљаду и по километра. Може?

-И хиљаду и по километара није баш кратка деоница…

-Одбијаш?

-Не, не! Само констатујем да морамо мало више да порадимо на кондицији.

-Добро. То је то! Сазови конференцију за новинаре и покрени еуфорију!

-Хоћу, Деда мразе. Поздравите све тамо, а посебно велики поздрав Вашим ирвасима који Вас вуку стазама демократије.

-Не лупетај! Здраво!

-Здраво, Деда Мразе!