„Опет неки попис!“ загрмех тог дана када сам на вестима чуо да је држава започела попис становника. На то се мој отац шеретски насмеја па рече „Е па гласали сте. Била вам је лоша она држава за коју сте причали да шпијунира свој народ. Ево вам сад ова, која од својих грађана јавно долази до информација. Па ти види кад ти је било лакше!“

„Тата, а јел Држава нема „Фејсбук“? упита ме моја ћеркица.

„Зашто то мислиш, душо?“

„Па ако га има,  што је лепо сви не додате за пријатеља и тако може да добије све информације о вама.“

Нисам хтео да рушим ћеркину илузију о свемоћи њене друштвене мреже. Мене су увек много више плашиле недруштвене мреже. Из новина сам сазнао да ће овај попис бити најдетаљнији до сада. Досадни формулари које сам попуњавао након непроспаваних ноћи у амбасадама биће мачији кашаљ у односу на овај попис. Регистровање тастовог „трабанта“ – дечија песмица! Пописивачи ће поред наших генералија сазнати и како видимо, чујемо, где и како смо изгубили невиност, који нам је први рок концерт и шта мислимо о римејку „Казабланке’“?

Неколико пута им нисам отварао врата. Није вредело. Остављали су поруке када да будем кући. Као да ми истражни судија уручује позив на саслушање. Мислио сам да их отерам у сто ђавола али сам баш тога јутра на вестима чуо да је казна за несарадњу са пописивањм 50 000 динара. Морао сам да га пустим унутра.

„Петар Митић? Брзо ћемо, немојте ништа да бринете“ рекао је и ушао. „Ово је ваш Плазма телевизор?“

Да. Хоћете да знате и које филмове и програме гледам?“

„Није неопходно. А ова кожна гарнитура? Чиста кожа?“

„Да. И углавном – моја.“

„Добро… Да пређемо у кухињу. Имате електрични шпорет и машину за прање судова.“

„Да. Од кад је она у мојој кући причам да сам бигамиста. Моја жена не воли ту шалу. Јел хоћете можда да пређемо на лозу?“

„Не пијем на послу“

„Мислио сам на моју породичну лозу. Отац, мајка, шурњаја…“

„Нема потребе. Да попишем и купатило и завршио сам. Када, плочице… То је то господине Митић. Попис је готов.“

„Већ? Не могу да верујем! Морам да вам се извиним због предрасуде коју сам имао према вама!“

„Због какве предрасуде?“

„Па око пописа становника.“

„Господине, ја не пописујем становнике. Ја сам службеник банке код које сте подигли кредите и пробили све рокове за повраћај пара. Дошао сам да вам попишем имовину која ће вам бити одузета до сутра у подне. Довиђења.“

Изашао је и оставио ме отворених уста. Тада зачух моју бабу.

„Шине, штави ми лонче за чај!“ Готово без зуба говорила је само она слова која су Црногорци додали у језик.

„Ко је то био?“

„Пописивач, бако.“

„Попишивач?“

„Да. Управо смо попишани.“

Загрлих бабу. Она је једина некретнина која ми је остала.

Миодраг Стошић