Нити сам млад, нити сам матор. Имам, таман, толико година да не морам сваког месеца да идем на сахрану некоме своме вршњаку, а истовремено имам толико година да ми лекари препоручују преглед простате једном годишње и колоноскопију једном у пет година.
Пошто је сада модерно да скривати своје године, нећу да испаднем ретро-џуџов, па ћу Вам „из далека“ рећи колико сам далеко од колевке: имам онолико година колико је имао Исус кад су га разапели, колико је имао Брус Ли кад га је стрефио анафилактички шок и колико је имао Александар Велики, кад је прилегао да се мало опорави, па више никад није устао…
Сад можете имати неку представу о томе „колико сам соли до сада појео“.
У време када сам био дете моје село је било пријатно место за живот и веома безбедно. Селом и околином си могао проћи кад год си хтео и где год си хтео. Ако се, увече, напијеш у сеоској кафани и не желиш да ометаш саобраћај својим цик-цак ходом, ти лепо легнеш у шанац поред пута и одспаваш к’о човек. Нико те не дира… Па, из шанца, ујутро, кући. Врата и капије су се закључавале само ако одлазиш негде ван куће, а знаш да се нећеш вратити пре следећег дана. Пси су се држали из чисто традиционалних навика наслеђних од каменодобних предака. Оружје је се поседовало, јер је постало старомодно пуцати на весељима из прангије. Децу си могао слободно пустити да, играјући се, оду из дворишта, ако оно није поред главног пута (јер је и тада било силеџија за воланом). С времена на време их позовеш, а она ти се одазову однекуда. Чујеш им глас негде у њивама у околини: јављају ти се да су добро и да се играју. И, увек, су се враћала кући. Тада је кретање ноћу, ван домашаја уличног светла, било опасно из разлога што се у мраку не види, па се можес саплести или натакарити на какав жбун…
Временом је постало другачије…
Прво су нам осећај сигурности сјебали сиромашни парови нерешеног стамбеног питања и без пара за хотелску собу, као и парови прељубника који се труде да прикрију своју романсу: и једни и други практикују „аутомобилски секс“ по сеоским путевима, сокацима, пролазима, па на крају и у њивама. Испрва су били дискретни и увиђавни: долазили су на наведене локације само ноћу и трудили су се да уклоне све трагове. Сијукси би им позавидели на вештини заметања трагова. Временом су се осилили, па су долазили све раније и раније, али чим наиђе неко, они на брзину упале ауто и „тутањ“. Онда су се више осилили, па су долазили још раније и кад би неко наишао, нису прекидали „акцију“, него би наставили не обраћајући пажњу на пролазнике и придошлице. Сељани су долазили у ситуацију да се једва провуку поред њиховог аутомобила који је заузео пут или да им куцају на прозор „у сред акције“ и да их љубазно моле да изађу из њихове њиве да би могли да сеју, ору или жању. Тада су мало гунђали, али су, ипак, допуштали сељацима да неометано раде. У задњих 4-5 година су се толико осилили да долазе у природу усред бела дана. Где се паркирају-не померају се и када оду, на њивама оставе гомилу ђубрета: употребљене кондоме, влажне марамице, тоалет папир, пластичне флаше и кесе, папир за паковање бурека са логом пекаре у којој је купљен… Наравно, ми то све чистимо за њима, па смо, силом прилика, постали и ђубретари. А, када неко од сељана наиђе (не да би воајерисао, већ да би стигао до своје њиве), мушка половина заљубљеног пара искаче из аутомобила, навлачећи гаће, псујући придошлом мајку сељачку и обавезно у рукама држећи овећи кључ или пајсер. Наводно, узнемирава га и нарушава му приватност. За то време, женска половина, рукама заклања груди рукама и смејући се, сва поносна и срећна дозива свога мужјака да се врати у ауто, речима: „Ма, пусти га…“ Онда се мужјак још мало кочопери пред збуњеном придошлицом и помињући му мајку сељачку и семе сељачко, улази у ауто… Шта се даље дешава, нико не зна, јер они који наиђу, после оваквог дочека, обично или побегну назад или се, дубоко се извињавајући, провуку кроз врзину, оду у њиву и не помишљају да се врате кући, докле год не виде да ауто више није паркиран. Постоје још „адреналинскије“ ситуације: када се више њих истовремено паркира на путу или у њиви, па из свих аутомобила поизлећу да бију индивидуалног пољопривредног произвођача званог „сељак“. Још мало, па ће људи ићи на њиве наоружани ловачким пушкама, као она жена која је с краја осамдесетих прошлог века фотографисана на Косову. Све ово што сам Вам испричао, причам Вам на основу искуства других људи. Ја још нисам имао част да се сретнем са неким ратоборним секси-агресором, али сам зато, много пута имао част да сакупљам њихове отпатке по имању мога оца. Мада бих, заиста, волео да налетим на неког осионог љубавника који ми оспорава право да уђем на очев посед или да идем сеоским путевима којима су моји преци ишли неометано и под Турцима и под Аустроугарима и под Немцима и да ми, псујући ми мајку сељачку, прети пајсером. Е, онда би њега сакупљали, као што ја сакупљам њихово смеће.
И тако, више није загарантовано, да се можете кретати ван центра села, а да не добијете батине ни криви ни дужни. Идете, али на ризик. Зато је све мање ноћних радова који су некада били сасвим нормална ствар. Шта урадиш за дана-то ти је.
Да се залиш некоме-то је илузорно. Коме? Како? Шта да кажеш? „Знате… ови што долазе са стране да јебу у атару нашег села, не дају нам да пролазимо нашим путевима и да обрађујемо наше њиве, док они не обаве посао. Ако би могла држава да реагује…“
Какав би одговор добили не знам, али знам да ништа од тога не би било, као и што ни од чега ништа нема у овој земљи.
Онда су се пре две-три године појавили пси луталице. Бивало их је и раније, али у задњих годину дана су наталитетом надмашили аустралијске дивље зечеве. Ко год не жели да брине о псу или да га вакцинише, он га убаци у ауто и на периферији неко села (рецимо-мога) га избаци. Док их је било мање, снабдевали су се храном на сеоском гробљу, јер се на њему свашта оставља од хране коју су покојници волели. Како им је временом популација нарасла, почели су да упадају у дворишта и торове и да нападају домаће животиње, јер је гробље менза малог капацитета. Кад се луталице лепо наједу, онда се посвете репродукцији, и сад у моме завичају постоји једна позамашна популација луталица, која је сасвим адекватна алтернатива чопору вукова. Иначе… не смеју се убијати, јер су заштићени законом. Тако су нам и они умањили слободу кретања. Секс-излетници бију само ако им приђеш близу, а пси луталице нападају и ако те угледају из далека: само док један залаје и потрчи ка теби, сви остали га следе. А, ти, трчиш главом без обзира и схваташ да атлетика није настала из досаде, него из потребе.
Од пре пола године се појавише и наркомани! Ваљда су чули од секс-излетника да је периферија села територија ван контроле закона и да им је ту загарантован мир и приватност, па се ту могу дрогирати „натенане“. Сада по њивама људи проналазе, поред онога свега наведеног, и игле, сприцеве, вату, газу, празне кутије седатива, празне флаше алкохолних пића, исечене лименке (јебем ли га за шта им користе?). Полако проширујемо своје ђубретарске специјалности, јер смо се силом прилика оспособили и за рад са инфективним отпадом. (Утрошени кондоми су били увод, а шприцеви и игле врхунац ђубретарске специјализације.) Некад су се на селу обувале дубоке чизме са дебелим ђоном и саром да би се избегао змијски ујед, ако идеш негде где обитавају. Данас се такве чизме носе да се не би наболи на употребљене игле љубитеља белог праха. Некад су мајке деци говориле:
„Ако наиђеш на нешто што изгледа „тако и тако“, не дирај га! Бежи од њега-то је гнездо стршљена! Ако те изуједају-умрећеш!“
Данас мајке говоре деци:
„Ако видиш негде на путу или у њиви оно што се њиме дају инекције, не пипај га ни за живу главу! Ако се убодеш на то-умрећеш!“
И, тако изгледа модерна сеоска идила у модерној демократској… знате, већ, којој земљи… Сви на опрезу и сви срећни кад се кући врате читави и непребијени.
Е… све је ово био, мало дужи увод у причу, коју Вам желим испричати…
(наставиће се…)