-Ууу, јеботе!

-Шта би?

-Ал’ ме тера малер!

-Шта уради?

-Оборио сам пешака на пешачком прелазу.

-Опет?

-Опет!

-Хм! Кад ја кажем да би био ред да једном положиш возачки испит, твој теча каже да се ни он не буни што неки моји саветници немају ни основну школу. Да ми је да њега убијеш на пешачком прелазу кад ми те је увалио.

-Јаој, мајко! Ко ће, сад,  да иде у притвор?! Ко да издржи 48 сати између четири зида?!

-Тај који пита!  А, ја ћу на насловне стране, док неко други не направи неко ново срање.

-Јој, што није ноћ, к’о прошли пут, па да побегнемо?

-Ћути, бре, пичко једна! Шта би ти да је тужилаштво и судство независно, па да се за ово иде у затвор? За ово је се некад добијало и до годину дана затвора! Осим, ако те председник не помилује, пре истека казне…

-Јуууу… Страшно!

-‘Ајде, излази напоље!

-А, Ви?

-Што ја? Ти си га ударио, ти га склони са пута. Нећу ја да прљам руке.

-Није на путу. Одбацио сам га на тротоар. Него, ред је да изађемо.

-Да сам хтео да се излажем Сунцу, био бих паор, а не политичар.

-Господине министре, молим Вас, народ ће се брже разићи кад види да Ви излазите из аутомобила. Ако изађем само ја, овако непознат, они се понашају к’о да су у другој држави, па зову милицију, па смарају…  А, кад виде да из аутомобила излази министар, они одмах знају да је „вук појео магарца“ и разиђу се к’о посрани.

-Закаснићу на састанак…

-Нећемо! Возићу брже кад кренемо и стићићемо на време!

-Јаооо! Шта ли горе радиш: возиш или размишљаш?

-Молим?

-Кад изађемо: ти ћути, а ја ћу да причам.

-Важи!

Господин министар и возач изађоше напоље.

Вујадин је лежао на тротоару. Људи су стајали са обе стране улице. Неколико њих око Вујадина.

-Убисте човека, јебем Вам Сунце!-узвикну један старији господин.

-Господине, молим Вас, немојмо доносити преурањене закључке. Има ко је надлежан за то-узврати министар.

-А, ко је надлежан?-неко заједљиво упита.

-Полиција, господо. Полиција!-министар просветитељски узвикну.

-Уф, уф, уф…!- одјекну из многих грла.

-Да, да! Сада ћу их позвати са свог приватног телефона. Напомињем, даме и господо: са свог приватног мобилног телефона. Не расипам државне импулсе.

-Браво! Браво!-неколико присутних сасу један краткорафални аплауз.

-Ооооо! Драго ми је да међу Вама има и чланова моје партије-љубазно се засмешка министар.

-Министре, полиција штрајкује. Не устају са улице, док им се не испуне захтеви-зачу се из масе.

-Полиција штрајкује?! Нисам знао… Нема везе! Нови закон о саобраћају решава сваки проблем! Ми смо државу тако уредили да нас ништа не може изненадити.

Опет неколицина поче да аплаудира и да узвикује: „Живела правно уређна држава!“, а остатак посматрача поче да окреће леђа и да се разилази, коментаришући гласно:

-Уредили сте је, па сте јој јебали мајку…

-Псето покварено!

-До мојега!

-Жали Боже овог младог човека…

-Можда и не треба да га жалимо. Још мало, па ћемо завидети сваком ко је умро или погинуо на време.

– Европски извештај о саобраћајној незгоди!-театрално узвикну министар. -Њега ћемо попунити као цивилизовани људи и решити проблем.

-Али, он се попуњава када је материјална штета мања од двеста хиљада да полиција не би губила време радећи, а не кад неко погине!- узвикну један баба која је управо пристигла.

-Стара мајко, полиција штрајкује-не губи време радећи, џип је неоштећен, а људски живот у нашој земљи вреди много мање од двеста хиљада. Према томе-све је по закону!-узврати реплику господин министар.

-Црни наш закон!-узвикну баба, погледа према Вујадину, прексти се, па се окрете и продужи низ улицу.

-‘Ајмо, људи ко има леп рукопис, нека приђе да попуни Европски извештај, а ја ћу му диктирати. Мени и возачу се тресу руке од стреса. А, он је, изгледа и онемео. Видите да ни реч не проговара?-сажаљивим тоном министар се обрати преосталим присутнима.

Неколико њих увикну:

-Ево, ја ћу!

-Нећеш ти, него ја!

-Ја сам се први јавио!

-А, ја члан његове странке од оснивања!

-А, ја имам лепши рукопис!

-Молим Вас! Молим Вас, господо!- узвикну министар. –Чему свађа? Један нека попуни извештај, а остали нека сведоче у корист мога возача, ако ово, којим чудом дође до суда. Може тако?

-Може! Може! Може!-узвикнуше сви у глас.

Само један остаде збуњен: „А, шта да кажемо на суду?“

-Па, да кажете…  као што и јесте било: да је мој возач возио споро-око двадесет, тридесет на сат, да је било зелено светло за нас, а црвено за њега и да је он скочио на џип, одбио се о њега и пао на тротоар.

-А, то!? А, ја мислио да треба да лажемо.

-Ма, какво лагање? Није ово средњи век! Него, ми се запричасмо, а нико се не сети да позове Хитну помоћ!-примети министар.

-За џабе ,министре, мртав је сигурно. Пипао сам му пулс и стављао огледало пред уста и нос-морално га растерети један полтронски искежен чова.

Министар направи тужан израз лица:

-Ех, да је Хитна била у близини, па да су га одмах однели…  Штета! Млад човек! Можда је био потенцијални донор за трансплантацију органа. Мојој ташти, баш, треба јетра и никако да јој се посрећи-јадаше се господин министар.

-Даће Бог, господине министре, биће још прилике! – опет сви узвикнуше у глас.

А, Вујадин је лежао на бетону као да је заспао…

(наставиће се)

Аутор: Задружни коњ