Већ пет година радим у Зоо-врту. То је за мене слика идеалног друштва. За разлику од спољашњег света овде мајмуни не јуре преко зебре да би одушевили ћурке и да би их ставили у мечку. Овде су све звери баш тамо где треба. Иза решетака. Без права на електронску наруквицу или статус сведока сарадника.

Ипак, пре неколико дана наша мала хармонија била је нарушена. Довезао сам тога јутра уобичајена колица са храном, побацао им доручак и запалио цигарету. Узнемирила ме је тишина. Чељусти звери нису уобичајено шкљоцале као фото-апарати јапанских туриста. Пришао сам кавезима и видео да животиње нису ни пипнуле храну. Помислио сам да спавају, али изостало је хркање као из Премијеровог кабинета. Биле су будне и бесне.

„Хеј, ти!“ зачуо сам неки прозукли глас „Дођи овамо! Трећи кавез лево. И Косово и Европа.“

Био је то папагај Цветко. Он је дуго био у власништву једног нашег политичара, па је стога сваку реченицу завршавао са „И Косово и Европа“.

„Цветко, шта се дешава овога јутра?“

„Штрајк глађу! И то колективни и Косово и Европа.“

„Због чега? Да можда не мислите да ово месо што вам дајемо није сто посто животињско?“

„Као председник штрајкачког штаба овлашћен сам да пренесем да је разлог нашег бунта дискриминација. И Косово и Европа.“

„Дискриминација? Па је л’ знате да ни осмина Срба нема редовне оброке као ви овде. Какви сте ви то људи?“

„Објаснићу. Ти знаш да је у Србији тренутно у току предизборна кампања. Сви политичари иду по шталама и посећују животиње. Али, само домаће! Нас животиње из Зоо-врта није посетио никада ниједан председнички кандидат! Ми смо дискриминисана мањина. Док нас не посете сви кандидати за председника нећемо да једемо. И Косово и Европа.“

Нисам имао противаргумент. Покупио сам се и решио да убедим наше врле политичаре да спасу Зоо-врт, последње уточиште Београђана. Ипак, срећа није била на мојој страни. Један кандидат није хтео ни да чује. Сувише га је вређало то противприродно заточеништво наше фауне. Наставио би да ми прича о томе, али су ћевапи почели да му се хладе. Другог кандидата сам скоро убедио, али га је у последњем тренутку омело прашење једне крмаче у Опову. Трећи је рекао да га политички програм његове странке обавезује само на посету овцама, свињама, кокошкама и евентуално вуковима, али припитомљеним. Четврти политичар је пристао да види нојеве, али кад сам му рекао да не може да постане званични дистрибутер њихових јаја, окренуо је кола и вратио се. Петоме сам успео да увалим персијског мачора, али кад је чуо да не може да га купи својој швалерки за годишњицу и он се попишманио. Једини политичар који је дошао у Зоо-врт пристао је да посети само кавез са мајмунима. Да би снимио плакат са слоганом „Повратак коренима“.

Очајан, стајао сам испред улаза у Владу Србије. Чинило ми се да одатле чујем крчање црева мојих пријатеља. Мајмуни су били сити, али шта радити са осталима? Седобрки портир на улазу ми је ставио руку на раме. „Сине, када ћеш схватити да радиш Сизифов посао. Ниједан од њих неће да посети Зоо врт.“

„Како знате?“

„До сад је требало да ти постане јасно да наши политичари посећују само оне које могу да кољу.“

***

Следећег јутра животиње су чуле отварање капије. Одмах потом рашириле су своје очи различитих величина.

„Ево, довео сам вам све наше кандидате. Надам се да ћете сада почети да једете.“

Кандидати су само скакутали око кавеза. Нису ништа говорили. Ћутали су и чешкали се. Животиње су их гледале, а потом навалиле на први оброк након неколико дана.

Папагај Цветко је рекао „Испунио си обећање! Читава Влада је ту! И Косово и Европа!“ па је се потом и он бацио на кљуцкање.

Ето, радим толико дуго у Зоо врту, а појма нисам имао да животињску интуицију може да превари седам мајмуна обучених у ципеле и „Версаће“ одела.