После дужег времена имао сам прилику да поново видим старе улице и место у којем сам некад живео. Улице се нису мењале у дугом периоду, а онда су преко ноћи раскопане пошто се избори приближавају. Уобичајено, српска власт би могла и да ради нешто корисно, само ако би им страх од губитка фотеља био стални пратилац. Али у свем том жамору и буци на лицима пролазника уочавају се замишљеност и мука. Могу се чути, осетити. Нико не прича превише о политици, не изјашњава се. Зато није лако предвидети резултате избора.

Можда нам о томе, о доживљају бирача и њиховог расположења, више говори кампања Бориса Тадића за председника Србије. Не верујем да се ико сећа толико понижавајућег и непристојног маркетинга. Тадић трчи на маратону, Тадић музе краве, Тадић обилази раднике, Тадић обећава да ће испунити сва обећања која није испунио тврдећи да ће без њега Србија бити непрепознатљива.

Тадић нас је обавестио да кампања његове странке – у којој је свог главног конкурента изложио порузи – није кампања мржње, већ „кампања контраста“. И ето добре идеје за сваког ко хоће да буде политички коректан док некога вређа. Није тачно да Николића вређају, они само хвале себе тако што непристојно понижавају другога, те самим тим изгледају бољи и моралнији. Чиста кампања контраста. Дакле, кампања која се заснива на производњи страха путем медија је за Тадића „кампања контраста“.

ЊЕГОВ ЦИЉ ЈЕ УСТАВ 

Међутим, далеко смешније од трчања на маратону и срамније од „кампање контраста“ јесу његове изјаве о свом председничком мандату, у којима се види много више од онога што се изјавом хтело постићи. Бивши председник није поднео оставку, већ је сам себи „скратио мандат“, а сада тврди да је ово свакако последњи пут да ће се кандидовати за председника. Наравно да је последњи, да се у потпуности поштовао Устав, не би се кандидовао ни овај пут. Опет, по том истом Уставу, не би могао ни да да „скрати мандат“.

Цака је у следећем – Тадић жели да се позабави променом Устава после избора. А према новом Уставу, сигурно ће имати право да се кандидује бар још једаред. Ако га он буде писао, можда ће моћи да остане на тој функцији доживотно. А можда ће добити и краљевски амблем.

Сад, ствар са Уставом је јако осетљива и компликована, посебно уколико, као Тадић, у свом окружењу имате Ненада Чанка, који једва чека да Војводини новим Уставом додели законодавну, извршну и судску власт. Не само то, већ их у томе подржавају представници ЛДП. И ето нама обриса нове коалиције која ће крстарити Србијом. Уколико неко озбиљно мисли да је паметно препустити власт њима, нека гласа за њих. То је уосталом одговорност свих нас који ћемо изаћи на Ђурђевдан на изборе.

Најинтересантнија у тој причи је Тадићева изјава у којој најављује редефинисање положаја Војводине након избора. Мало им је противуставни статут, сада би и Устав да мењају како би Војводина добила још коју надлежност и постала државоликија.

Наравно, главни разлог биће питање Космета. Преамбула је већ дуго трн у оку. Ипак, најважније је разумети покушаје да се Србија у рекордном временском периоду трансформише у државу без граница и без народа. Неодржавање локалних избора на Космету – које Тадић правда резолуцијом УН 1244, коју је сам девалвирао када је питање Космета изместио из УН и ставио га на дневни ред Европске уније, пре свега Берлина – нанеће огромну штету српским интересима. И не само то, него је потпуно очигледно да се ради о пузајућем признању тзв. државе Косово. Шта ће бити са Војводином уз коалиционе партнере из редова ЛДП, ЛСВ и уз освеженог Бојана Пајтића, можемо само да замислимо. Шта ће бити са Рашком облашћу, у којој се вијоре турски барјаци и у којој је муфтија Зукорлић напрасно постао кључна политичка и верска фигура а затим и кандидат за председника Србије?

ШТА МОЖЕ ПРОБУЂЕН НАРОД 

Да ли се то у Војводини, Рашкој и тзв. „Прешевској долини“ назиру нова косова? И ко је за то одговоран? Опозиција? Одговоран, најодговорнији, именом и презименом јесте бивши председник Тадић, који сад има образа да се поново кандидује иако је за четири године допустио да Србија ослаби у свим сегментима. Србија је данас економски девастирана, територијално још разбијенија, опустела земља без будућности. И све то захваљујући пароли да „Европа нема алтернативу“.

Уколико неко мисли да сам преоштар у својим констатацијама, нека то припише мојој склоности за „говор контраста“.

Неке се ствари просто морају рећи на једини начин на који могу – Србија је земља која ће нестати уколико се нешто драстично не промени. Почетак, мада не и крај, сваке драстичне промене подразумева одлазак Тадића, а тек онда промену државног курса и целокупне стратегије. Процес бољитка неће бити ни лак ни брз, али се мора започети и он може бити започет само на тај начин. У супротном, изгубићемо још четири године, а до наредних избора Србија ће се и фактички претворити у конфедерацију, криза сваке врсте биће тешко решива, ако уопште и остане нешто за решавање.

Српско друштво је пропало у сваком смислу, у духовном и материјалном пре свега. Народ је слуђен, а већина политичких партија злоупотребљава ту муку како би промовисала личне циљеве науштрб државних и националних. Уосталом, како то већ УРС ради, злоупотреба српских подела је веома опасна и тек ћемо видети последице кампање која рачуна на завист, поделе и сиромаштво.

Много значаније последице ће осетити сви после саопштења Републичке изборне комисије, која је утврдила да у Србији има више од седам милиона пунолетних бирача. Да ли ико заиста може да поверује да у земљи која има нешто више од седам милиона становника може бити готово идентичан број бирача? Ваљало би о томе добро размислити и закључити да ли је тај вишак бирача простор за изборну манипулацију власти.

Медији стварају слику Србије у којој би Тадић могао да плива још четири године као риба у води. Њима је за ту слику потребан народ слуђен, поводљив и плашљив. На народу је да разуме да је та моћ тек привид, варка. Да схвати да је глас народа је моћ. И ништа друго. Све остало само је покушај да се сачува привид моћи, и он ће пасти у воду тек када грађани схвате да је ово њихова држава и њихова кућа, и да стање у њој зависи од само њих. Да је њихов избор само њихов. И да зависи од њега, од његових пријатеља и комшија. И ни од кога другог. А тадићевци су ту само да одрже власт у једној колонијалној земљи која не схвата да јој господари спремају ручак на коме је она главно јело, и то добро скувано.

Аутор: Милан Дамјанац