-Шта кажу? – упита га теча.

-Да чекам…

-Знао сам да ће ти то рећи.

-Зашто немају један шалтер за нас који смо грешком умрли?

-Не знам. А, можда ти ниси умро грешком?

-Анђео ми је тако рекао. Гледао је у неке папире.

-Их! Гледао је у неке папире! Папир трпи све! Ко зна ко је шта написао и да ли је то тачно?

-Па, оно… Свашта је могуће.

-Наравно. Ти се помири с тим да си мртав, па ако се испостави да си грешком погинуо, лако ћеш се вратити доле. Овде мораш бити стрпљив.

-Као кад сам чекао на посао… – рече Вујадин, уздахну и заћута.

Људи су пристизали и више није био задњи у реду, али је, још увек, био далеко од шалтера. Један тип, сумњивог изгледа, држећи руке у џеповима и чачкалицу у устима је облетао око људи у реду и покушавао да започне причу са њима. Вујадин га запази, па упита:

-Течо, ко је онај тип?

-Један од главних људи у подземљу Чистилишта.

-Чистилиште има подземље?!

-Ма, није то подземље као на земљи. Нема ту убијања и насиља, него муварење, избегавање прописа, послови „испод жита“.

-Црна берза?

-Тако некако.

Тип им приђе:

-Здраво, земљаци!

Узвратише му поздрав.

-Ја  и ти се знамо? – упита течу, пружајући му руку.

-Из виђења.

-А, момка… не знам. Нов си?

Вујадин климну главом.

-Јесте. Нов је. – одговори теча. -Чека у реду, па му правим друштво.

-Супер! Ти знаш ко сам? – окрете се придошли према течи.

-Знам.

-Момак, ако хоћеш да се јавиш твојима у сну, пре него што обавиш сву папирологију , јави ми се. Ја могу то да ти одрадим, уз малу надокнаду. Гарантујем ти брз улазак у сан и квалитетну конекцију. Нема прекида везе, јасан тон, јасна слика.

-Молим? – избуљи се Вујадин

Теча се умеша:

-Ма, нуди ти да се одмах, преко реда јавиш твојима у сну. По законима Чистилишта, не можеш никоме отићи у сан, док се не пријавиш на шалтеру. А, пошто ради један шалтер и дуго се чека, он и  још неколико њих користе неке везе са Управом Чистилишта, па омогућавају људима да избегну тај пропис.

Окрете се сумњивцу и рече:

-Види, друже, он је погинуо. Није умро. Још га нису сахранили, нема ништа код себе, па нема чиме ни да ти плати. Ако буде имао потребе и средстава, јавиће ти се.

-О.К. Ако ти требам, јави ми се. Ја сам, увек, негде у близини шалтера.

-Имаћу Вас у виду. – тихо одговори Вујадин.

Муватор се склони, а Вујадин и његов теча наставише да чекају. Чекаше и чекаше и на крају стигоше до шалтера.

-Значи, Вујадин Збуњен. Јесте… Направљена је грешка.

Вујадин се окрете течи:

-Јесте грешка!

-Идите у онај облак тамо – рече службеница показујући руком – и тамо купите три примерка М4 обрасца, након тога, идите у онај облак тамо, ту вам се налази агенција која се зове Викторија, тамо ће Вам попунити обрасце. Са попуњеним обрасцима дођите, поново, код мене.

-Право на шалтер?

-Не разумем шта ме питате.

-Питам: кад ми попуне те обрасце у тој агенцији, да ли одмах долазим овде код вас?

-Па, наравно. Што бисте губили време?

-То Вас питам. Помислих да ли ћу, опет, морати да чекам у реду, па сам баш због тога и питао.

-А, па, морате стати у ред и чекати. Не можете преко реда.

-Молим!?

-Господине, да ли ви разумете српски? Кажем Вам да одете, узмете обрасце, однесете их у агенцију и кад вам их попуне, дођете овде и станете у ред?!

-Да станем у ред?! Поново?

-Јесте! Поново!

-Па, што ми ниси рекла да одмах идем по формуларе, малопре, кад сам те питао? У ствари, није малопре, него пре ко зна колико сати! Да си ми онда рекла, ја бих одмах отишао за обрасце и сад бих могао све да завршим. Него, ја те питам, а ти ми кажеш да се овде све завршава. Значи, ја сам будала?!

-Не знам ја шта си и ко си. Прописи нам забрањују да дајемо информације онима који иду преко реда. А, ти си дошао на шалтер преко реда. Мрзело те је да чекаш! Је л’ сад јасно?

-Вујо, синко, не вреди ти да се расправљаш. Идемо да узмеш те обрасце. – благим гласом му рече теча.

Шта ће, куд ће- нема где. Вујадин се окрете и са течом се упути у облак где се продају М4 обрасци. На сву срећу, тамо не беше гужве.

(наставиће се)