-Добар дан.
-Добар дан.
-Изволите.
-Три М4 обрасца.
-Изволите. Три динара, молим.
-Три динара? Јевтино… Немам ситно. Ево, десет и задржите кусур.
-Извините, али ово је неважећи новац.
-Како… неважећи?
-Овде, у Чистилишту, званична валута је Мртвачки динар. Те динаре не примамо.
-Какви су Вам то Мртвачки динари?
-Динари које Вам, пре сахране ставе у сандук. Нису Вас ваљда сахранили без динара џепарца.
-Нема, госпођо, он је погинуо. Још га нису сахранили. – умеша се теча.
-Течо, имаш ли ти да ми позајмиш три Мртвачка динара? Вратићу ти кад умрем.
-Немам ни динара код себе. – рече теча лупајући се по џеповима.
-И, шта сад да радим? – Вујадин се сав очајан обрати продавачици.
-Можете отићи у мењачницу. Она Вам је на другом крају Чистилишта.
-Али, мени се жури!
-Онда замените код дилера. Ено, онај тамо мења „на црно“. – рече продавачица, показујући прстом на неког типа, недалеко од њих.
-Јој, мајко мила! – зацвиле Вујадин.
-Идемо! – пожуривао га је теча.
Приђоше типу који је шеткао и тихо понављао:
-Мртвачки динари, Мртвачки динари…
-Ово ме, течо, подсећа на детињство.
-Шта?
-Ова замена на улици.
-Јеби га…
Дилер се окрете према њима:
-Мењате нешто?
-Обичне динаре за Мртвачке.
-Може. Колико?
-Колики је курс?
-Стотка.
-Сто динара?
-Да.
-Дајте ми десет. – рече Вујадин пружајући му новчаницу од хиљаду динара.
Обавише трансакцију. Дилер настави да шета и понавља:
-Мртвачки динари, Мртвачки динари…
Купише обрасце, па се упутише у агенцију. На сву срећу, тамо не беше никаквих проблема, осим мало дужег чекања, јер беше доста људи испред њих. Теча објасни Вујадину да је то једина агенција овлашћена да попуњава којекакве папирчине, а, иначе, њен власник је близак са Управом Чистилишта. Обрасци су врло једноставни за попуњавање и свако ко је, иоле, паметан, може их попунити без проблема, али се на шалтеру примају само обрасци попуњени у агенцији. Ваљда зато што пискарала у агенцији имају леп рукопис. Попуњавање образаца им наплатише пет Мртвачких динара.
Из агенције се вратише у ред испред шалтера и чекаше, чекаше, чекаше… Стигоше на неких десетак места од шалтера, кад службеница окачи натпис „ПАУЗА“, јер је дошао мајстор да поправи монитор изнад шалтера. Расклопио је мердевине, опкорачио их и полако поправљао монитор.
-Течо, чему служе ови монитори изнад шалтера?
-Како сам чуо, они служе да људи који чекају у реду могу да виде шта се дешава доле на земљи: како се твоји боре са твојим одласком, како ко реагује на тужну вест, како протичу припреме за сахрану… Одавно су се покварили. Добро су решили да их поправе.
-Практична ствар…
-Нисам баш сигуран… Ако и даље буде радио само овај један шалтер, због тог монитора ће избити општа туча. Ако поправе све мониторе и сви шалтери прораде, онда ће бити практична ствар.
-Мислиш да би се људи свађали, ако ради само овај?
-Наравно! Колико њих у реду и сваки од њих хоће да види оно што њега интересује. Побиће се међусобно и разбиће и монитор и шалтер.
-Вала, јесте зајебано…
Мајстор је неколико пута растурао монитор и склапао га. Исто толико пута се пео на мердевине и силазио са њих. Након сваког склапања лупао шаком по позадини монитора, псовао и узвикивао:
-Јеботе, ко те наручио!
-Је л’, мајсторе, је л’ неће? – запиткиваше људи из реда.
-Неће!
-Па, добро, ако неће, склони те мердевине, нек’ отвори тај шалтер да завршимо посао и идемо у пичку материну. Јебем ти телевизор, ко да нам је баш запело да га гледамо.
-Није то телевизор, човече.
-Шта је да је. Нека је и шпорет, само се склони да не чекамо више.
-Ево, склањам се, па гледајте једни другима у леђа, кад сте толико нервозни!
Мајстор спакова алат, склопи мердевине и љутито оде, а шалтер поново проради.
-Ништа од гледања… – шапну Вујадин течи.
-Ништа… Прича се да су ти монитори дебело плаћени. То је био неки домаћински лоповлук. Плаћени су као чудо савремене технологије, а сви су били половни. Радили су таман толико, колико је трајало свечано отварање шалтера. Након тога су се покварили и нико их никада није поправио.
-Страшно!
-Чини ти се. Исто је као и доле.
-Због тога и мислим да је страшно.
Миц по миц- стигоше на ред.
(наставиће се)