Наша задружна штала и даље је веома занимљиво место за живот, иако је дошло до неких битних промена, које смо сви осетили на својој кожи. Прво је Вођа, кога смо раније звали газда-Бора, организовао редовно такмичење за избор нових шталских момака. А онда је, у наступу ЕУ-форије, одлучио да неће бити лоше да се о истом трошку изабере и нови Вођа, подразумевајући при том да ће он остати главни носилац белог штапа и тамних наочара.
Није нам било лоше тих дана.Било је свега. Многи од нас су морали на њиве, да ору, сеју, баце ђубриво, али су кандидати за шталске момке сваки дан свраћали до нас. Трудили су се да нас убеде, како су управо они ти који ће најбоље бринути о нама. Нису се баш претргли да нам донесу свеже сено, лепу сламу и све оно што би могло да нам буде од конкретне користи. Углавном су нам обећавали.
Када је такмичење било готово, на изненађење свих, а највише на своје, газда-Бора је морао да преда газда-Томици бели штап и тамне наочари, као и припадајућу титулу Вође.
Нови Вођа је предложио газда-Бори да буде шеф шталским момцима. Бора се дуго нећкао и двоумио. У међувремену, док су се они договарали, ми смо обављали редовне послове на фарми, у штали и око ње. На крају се за шефа пријавио мали Ива, кога сви зову Слоба, не знамо зашто.
Од тада све њих слабо виђамо. У шталу мало ко, и врло ретко свраћа. За храну и простирку се сналазимо како знамо, више смо гладни, него сити.
Вођа је, чули смо, отворио дестилерију и занима се производњом ракије. Послали смо нераста Панту и овна Маринка да мало извиде ситуацију. Они су се прописно усвињили и три дана нису знали за себе. Када су се отрезнили, нису били расположени за причу. Само су рекли да Вођа неће да има ништа са стоком. Ива мали Слоба није ни долазио у шталу. Нема времена. Пронашао је неки бицикл и отпутовао у посету оној великој штали са којом је газда-Бора хтео да се удружи. Код нас шаље свог заменика Вучка. Шта Слоба мали Ива тражи тамо, не можемо да доконамо. Спомињу се неки јарићи и слично, али коза имамо довољно и код нас. По штали се пронео глас да ће се та инострана штала коначно смиловати и дозволити нам да се удружимо са њом. Е, само пре тога, ми морамо да одвојимо један део наше фарме, да се и они, самостално придруже оној штали на Западу. Није нам јасно због чега то мора тако,али ни Вучко, ни Ива-Слоба, а нарочито Вођа не праве питање, па према томе и ми морамо да ћутимо и радимо шта нам се каже.
-Шта ти то пишеш?- замало не испустих перо, кад ме пресече својим гласом Средоје, млади и задригли во. Он изиграва обезбеђење и, као штити нас, а у ствари шпијунирао је и за газда-Бору, за оног како-се-зваше пре њега, а и за актуелног Вођу. Није да њега неко тера да то ради, он то просто воли. И не би могао да преживи ни дан без оне своје значке, пендрека и службеног пиштоља.
-Ништа. Рачунам колико смо сена и сламе спремили за зиму, и да ли ће нам бити довољно, ил’ ћемо да се зајмимо од комшија.
-А, добро.
Срећом, Средоје не зна да чита, па га се брзо ослободих.
Дакле, ми у штали препуштени смо сами себи. Вођа се не меша ни у шта, каже нису његове ингеренције, има ко ће. Мали Ива је стално заузет, а Вучко има преча посла и све препушта Средоју. Шталски момци су поваздан у кафани. Кажу, договарају се којим редом ће да нас хране, поје и простиру нам сламу.
Следеће такмичење за избор шталских момака је за четири године. Онда ће нас огрејати Сунце, али на кратко. Мислићемо да се наш глас и мишљење уважава, али бићемо у заблуди, као и увек.