„Кад сам те ноћи стигао кући, док је моја жена сервирала вечеру, узео сам је за руку и рекао: „Морам ти нешто рећи.“
Села је и јела у тишини. Приметио сам бол у њеним очима.
Одједном нисам знао како отворити уста. Али морао сам јој дати до знања шта мислим.
„Желим развод!“, рекао сам смирено. Није изгледала изнервирано мојим речима, него ме тихо упитала: „Зашто?“
Избегавао сам њено питање. То ју је разљутило. Одбацила је прибор за јело и почела викати на мене, „Ти ниси човек!!“

Те ноћи нисмо више разговарали. Плакала је. Знао сам да је хтела сазнати шта се догодило с нашим браком. Али нисам јој могао дати задовољавајући одговор, изгубила је моје срце због Иване.

Нисам је више волео. Само сам је жалио!

С дубоким осећајем кривње, направио сам споразум за развод који је наводио да њој припадне наша кућа, наш ауто и 30 % улога у мојој фирми. Погледала га је и онда подерала на комадиће. Жена која је 10 година свог живота провела са мном за мене је постала странац. Било ми је жао њеног узалудно потрошеног времена и енергије, али нисам могао повући што сам рекао јер сам јако волео Ивану. Почела је јако плакати предамном, што сам и очекивао. То њено плакање за мене је заправо било право олакшање. Идеја о разводу, која ме опседала неколико недеља, чинила се сада чвршћом и јаснијом.

Слиедећи дан, дошао сам кући јако касно и нашао је за столом како нешто пише. Нисам вечерао него сам отишао директно у кревет и одмах заспао јер сам био уморан од испуњеног дана са Иваном. Кад сам се пробудио, она је још увек била за столом и писала. Није ме било брига па сам се окренуо и наставио спавати.

Ујутро ми је презентирала своје захтеве за развод: није хтела ништа од мене, али је хтела је одлагање развода од месец дана. Захтевала је да се у тих месец дана обоје трудимо живети нормално колико год је то могуће.

Њени разлози су били једноставни: наш син има обавезе у школи тих месец дана и није хтела да га оптерећујемо нашим пропалим браком. То је за мене било прихватљиво. Али имала је још један захтев, хтела је да се присетим како сам је носио у нашу свадбену собу на дан нашега венчања. Захтевала је да је у тих месец дана, свако јутро носим из наше спаваће собе до предњих врата. Мислио сам да је тотално полудела. Али да нам те задње заједничке дане учиним подношљивима, пристао сам на њене чудне захтеве.

Рекао сам Ивани какве заахтеве ми је жена поставила за развод… Гласно се смејала и мислила да је то апсурдно.

„Без обзира на њене трикове, мора се суочити са разводом!“, рекла је презриво.

Моја жена и ја нисмо имали никакав физички контакт откад сам ја изразио своју жељу за разводом. Док сам је носио први дан обоје смо деловали неспретно. Наш син је пљескао иза нас: „Тата држи маму у наручју!“

Те речи су ме погодиле.

Од спаваће до дневне собе па до врата, ходао сам преко десет метара с њом у наручју. Затворила је очи и тихо рекла: „Немој нашем сину говорити за развод!“

Климнуо сам главом, помало изнервиран. Спустио сам је пред вратима. Отишла је чекати аутобус за посао. А, ја сам се одвезао сам до канцеларије.

Други дан било нам је пуно лакше. Ослонила се на моја прса. Могао сам осетити мирис њене блузе. Схватио сам да нисам ту жену погледао пажљиво већ дуго времена. Схватио сам да више није тако млада. Имала је неколико бора на лицу и коса јој је била проседа. Наш брак је на њој оставио данак. На минут сам се запитао шта сам јој то учинио.

Четврти дан кад сам је подигао, осетио сам како се осећај интимности враћа.
То је била жена која је дала десет година свог живота за мене.

Пети и шести дан осетио сам како осећај интимности опет расте. Ивани нисам рекао ништа о томе.
Како је тих месец дана одмицало, постајало је све лакше носити је. Можда ме свакодневна вежба учинила јачим.
Једно јутро бирала је што ће обући. Испробала је неколико хаљина, али ни једна јој није пристајала. Затим је уздахнула: све су моје хаљине постале превелике. Схватио сам колико је смршала и да је то заправо разлог што ми је постајало све лакше носити је.

Одједном ми је синуло… Носила је толико туге и горчине у срцу. Несвесно сам пружио руку и погладио је по глави.
Наш син је дошао у том тренутку и рекао: „Тата, време је да носиш маму напоље.“

Гледајући сваки дан како његов отац носи маму у наручју, за њега је постало битан део живота. Моја жена га је дозвала да се приближи и чврсто га загрлила.

Окренуо сам главу на другу страну јер сам се бојао да би се могао предомислити у задњој минути.

Тада сам је примио у наручје, ходајући преко спаваће до дневне собе, па у ходник. Њене руке обгрлиле су мој врат тако природно и нежно.

Држао сам је чврсто, баш као и на дан нашега венчања.

Али њена све лакша телесна тежина ме чинила јако тужним. Последњег дана, кад сам је држао у наручју, једва да сам корака могао направити. Наш син је отишао у школу. Држао сам је чврсто и рекао: „Нисам приметио да је у нашем животу недостајало интимности.“

Одвезао сам се до канцеларије … Истрчао из аута без закључавања врата. Бојао сам се да би ме свако одлагање могло натерати да променим мишљење. Ходао сам горе. Ивана је отворила врата, а ја сам јој рекао: „Жао ми је али ја више не желим развод.“

Погледала ме запањено, а затим дотакнула моје чело. Имаш ли грозницу? Рекла је. Макнуо сам јој руку с моје главе. Жао ми је, Ивана, рекао сам, нећу се развести. Мој брачни живот је био досадан вероватно зато што ни она ни ја нисмо ценили појединости у нашим животима, а не зато што се више нисмо волели. Сада схватам да од тренутка када сам је носио у наручју на дан нашега венчања, сам је требао тако носити док нас смрт не растави.

Ивана као да се одједном пробудила. Опалила ми је шамарчину, залупила врата и бризнула у плач. Отишао сам. У цвећари на путу до куће сам наручио букет цвећа за моју жену. Продавачица ме питала шта да напише на картици. Насмејао сам се и написао: „Носићу те сваког јутра док нас смрт не растави.“

Те ноћи сам стигао кући с цвећем у руци и осмехом на лицу. Трчао сам горе по степеницама, да бих нашао своју жену у кревету – мртву.

Борила се с раком месецима, а ја сам био толико обузет Иваном да нисам ништа приметио.

Знала је да ће убрзо умрети и хтела ме спасити од било какве негативне реакције нашег сина на развод.
Барем сам у очима нашег сина испао брижан супруг…

Мали детаљи у вашим животима су оно што је стварно важно у вези. То није викендица, ауто, некретнине, новац у банци. То само ствара окружење погодно за срећу, али не може дати срећу у вама.

Дакле, нађите времена да будете пријатељи и направите оне мале ствари једно за друго да изградите интимност. Да имате прави срећан брак!

Tekst je preuzet sa Interneta, autor nam je nepoznat. Ako saznamo ko je autor, objavićemo istog momenta :)