Враћајући се са пијаце, где сам купио везу црног лука преко везе, осетио сам снажан ударац у потиљак. Толико ми се мутило пред очима да сам се осетио као српски полицајац.

Младић, не много старији од мене почео је да ми пребира по џеповима тражећи новчаник. Када га је нашао побегао је иза ћошка. Након само 2 сата полиција је одмах била на месту злочина.
„Шта сте имали у новчанику?“
„Личну карту… Возачку… Фотографију бивше жене..“
„И шта још?“
„И.. чланску карту клуба за боћање…“
„Ама, јеси имао паре, то те питам!“
Питају они мене а мене све сарамота да кажем, па све муљам, вртић, окрећем. На крају реших да прогутам понос и рекох – Пара није бло! Последње сам дао за овај лук! Већ 6 година сам на БИроу!“
И већ следећег дана на Дневнику су поменули мој случај. Озбиљна водитељка је изјавила следеће – Захваљујући превентивном дејству Владе Србије спречена је још једна пљачка!“
Гледам то и све дрхтим да не помену моје име и адресу. Бојим се да се онај клинац са мојим новчаником не врати по лук.