Југославија је након Другог светског рата представљала јаку регионалну војну и политичку силу на југоистоку Европе. То наслеђе је имала од Краљевине Југославије. Две Југославије су имале успешан континуитет у међународним односима. Поштовали су је у целом свету. Од оснивања Уједињених Нација, Југославиија је била њена чланица, где је заговарала политику слободе, демократије и једнакости свих народа и држава. Она активно учествује на међународној сцени. Од јаког положаја и уважавања који је имала у свету, током хладног рата, држава која је представљала равнотежу, успела је у последњој деценији прошлога века да изгуби кредибилитет, част и снагу, да изгуби корак са светом. У нови миленијум Србија је поново искорачила на међународну сцену, на крхим ногама државног суверенитета и интегритета. Пети октобар нам је дао наду за пут повратка на стару славу. Ипак како ствари тренутно стоје, то је био пут ка коначном амбису.

Да тај пут ка благостању неће бити ни мало лак, било је јасно и тад. Политичари су на себе преузели одговорност да покушају да задржи статус кво, да Србија изгуби што је мање могуће и сачека боље политичке и међународне околности, не би ли искористила прилику да поново уђе у дипломатски обрачун с највећима и избори се за своје интересе и своје место у свету.

Но, да то не буде тако, побринуле су се све наше Владе од 2000. године.
До данас оне имају континуитет и то у области расипања новца, нерезонске приватизације, финансирање појединаца, на рачун пензионера, просветара, лекара, политичко једноумље замењено је вишепартијским безумљем, које нас води у дужничко ропство. Ово безумље може се огледати у ставовима наших бивших и актуелних политичкара, који су заговарали и Европску Унију и Русију, од скора у круг пријатеља су нам и Арапи, топао загрљај нас чека и од НАТО-а. Да је епидемија трипа да смо линија повезивања и Истока и Запада огледа се у најсвежијој изјави министарке Зоране Михајловић: „Имамо једну ствар врло посебну, наш положај, Србија је тачно на линији истока и запада, најбржи пут до Европе је преко Србије“. Кад смо већ тако битни како то да је Коридор 10 скинут с европске путне мапе? Како то да Јужни ток неће заживети? Како то да је Београд један од ретих главних градова који немају метро? Зар нисмо трошили новац из буџета на изградњи наведених пројеката? Зар се нисмо задуживали за исте? Грађани Србије ми смо плаћањем пореза пунили буџет, како би нам изградили Србију, повезали нас са Европом, светом. Да ли је то урађено? Колико је грађана остало незапослено након поклањања НИС-а Русима, зарад потписивања штетног уговора по нас, па сад нити ћемо имати јефтин гас, нити ће нам неко вратити 30 милиона евра, који смо ми дали за изградњу. Да ли ћемо и даље ћутати и трпети, или ћемо у сагласности с цензуром само трпети?

Приближава нам се Нова Година, можда је време и за нове људе да нас избаве из ове дезоријентације, где нас ни Исток ни Запад неће. Време је да у Новој Години кажемо да не желимо више да субвенционишемо стране сумњиве инвеститоре. Не желимо више да нама смањујете, плате и пензије како бисте финансирали разноразне Гузенбауере, Курцеве и друге стручњаке. Желимо да радимо и живимо у јефтиној и некорумпираној држави, која ће нам смањити, а не повећати постојеће и измислити нове порезе. Нека нам је сам Господ у помоћи, ако се здрав разум не чује гласно у Новој 2015. години.