Ових дана сам био у прилици да гледам пар занимљивих филмова: Стубови земље и Милионер из блата.

Стубови земље на јако леп начин преносе слику средњег века. Ону слику коју нећемо добити класичним образовањем. У школама нас обасипају подацима о биткама, ратовима, примирјима… Тачније учимо само политичку историју. Остајемо ускраћени за оно право – како се тада живело, како је живео обичан човек. Наравно у филму се приказује и како се властела клала око парчета власти.

И наравно, „Божија администрација“ се уплиће у животе обичних и властеле. Обични људи труде се да преживе од данас до сутра и уживају у малим стварима. Властела се се труди да има што више и не бира средства. Пљачкају, отимају што од других колега што од народа. Администрација свевишњег узима мало од обе стране и плаши их свемогућим. Филм препоручујем свима. Има свега у њему: убистава, насиља, љубави и секса. Ништа ново. Људи су се и тада волели и мрзели.

Други филм који сам поменуо на почетку овог писанија је занимљива прича о човеку из овог времена који је из најнизе касте стицајем околности постао нешто више од просјака. Индијско друштво је и даље подељено на касте. А ни наше није ништа боље. И код нас постоје уски кругови друштва у које је немогуће ући. И тако, и дан данас, постоји сачица људи која влада, маса која помазе у спровођењу воље владаоца, божија администрација која се уплиће у све по мало и наравно ми – они којима ни једни ни други а можда ни трећи нису потребни а ми их и даље подржавамо па чак се и свађамо због њих. А свадје су најчешће на фамилијарним скуповима. После ручка када се пређе на пиће почиње јадање. Када се јадиковка заврши обично онај који је слушао казе „биће боље“. Е, ту почиње нова расправа, свађа. . .

„Како може да буде боље? Је л’ видиш шта раде ови твоји?“

Увек постоји подела на наше и њихове. Увек постоји нада да ће бити боље. . .

Да ли је било? Да ли ће бити? Да ли се нешто променило?