Можда ми се чини, али имам утисак да многе хвата ’’прпа’’ од смака света. Поготову наше политичаре: гласачи више верују тамо неким Мајама, који су живели пре, ко зна колико, него њима, лоповима који нас лажу у у времену у коме живимо. Када неки политичар нешто обећава, рецимо тачну годину уласка наше домовине у Европску унију или тачну вредност стопе инфлације, у процентима, за наредну годину, људи одмах узвраћају са: „Море, носи се битанго, лоповска! Лажи неког другог!“ А, када слушају шта су Маје прорачунале у 1. веку старе ере, почну да клецају коленима. Невероватно… Не зна се шта је теже: бити политичар који безуспешно лаже или бити гласач који верује Мајама.

Искрено, и ја не верујем политичарима и помало стрепим од онога што су најавили прастановници Америке, али не очајавам. Знате ли како ми успева? Просто. Урадио сам оно што, несвесно, свакодневно ради сваки обичан смртник у нашој отаџбини: уживам у светлој страни пропасти. Чини се као тешко, али није. Потребно је да, само, поставите ствари на нереалну основу и да уживате у искривљеној слици света коју сте нацртали сами себи. На примеру најављеног краја света ћу Вам приказати своју тактику ’’прања реалности ’’.

Плашимо се нечег, што ће нам омогућити следеће погодности:

Неће бити привилегованих, нити великих и малих људи. Сви од реда: паметни и глупи, лепи и ружни, богати и сиромашни… Сви ћемо добити исто следовање. Идеал о једнакости међу свим људима света, за којег су многи појединци, узалудно, дали животе, коначно ће бити остварен, тако што ћемо сви изгинути. Раније, тако нешто није било могуће. Ако не верујете, питајте Че Гевару или Малкома Икса, кад их сретнете. Наравно… после апокалипсе.

Приликом смака света, сви гину, скоро, истовремено. Разлика је у неколико минута-зависно на ком сте континенту и одакле креће пропаст и ком смеру. Нећемо имати времена да жалимо једни друге и да кукамо на туђим сахранама. Нећемо стићи ни сами за собом да кукамо.

Неће бити ни проблема типа: „Јао! Умро Пера, умро Жика, умро Мика, умро Ђока! Свима су им сахране истог дана! Како се тако намести? Са свима лепо живех, а не могу свима да одем на сахрану!“ Или „Где, баш, сад да умре, кад сам без динара?“

Уверавам Вас: Апоклипса је тако добро организована да нећете имати проблема ни са временом ни са новцем. Она просто „иде сама од себе“.

Једино Вам преостаје брига да на време сами себи, на време, запалите свећу и чврсто је држите да Вам је из руку не избио ударни талас атомске екплозије или цунамија. Јер, ако умрете без свеће-тешко Вама. Никако да Вам нађу стални смештај. Нико Вас неће. Таман се сместите у рај. Рачунате: „Мученик сам. Ту ми је место.“ А, они Вас пребаце у пакао. Само што сте се распаковали у паклу и привикли на топлину пакленог огња, они Вас пошаљу у чистилиште. А, тамо дува промаја… Још нисте ни завршили реченицу: „Па,добро… Ни, овде, није лоше…“, опет Вас врате у рај или пакао. И тако, стално лутате и не успевате да склопите познанства. За такве случајеве наш народ каже „Не може душа да му се смири“. Због тога свештеник и ожалошћени неколико пута у току опела апелују на Бога реченицом: „ … и нека му Господ подари вечни мир!“ То би се могло превести као: „Боже, где га паркираш, ту га и гаражирај!“

Него, да наставим са набрајањем добрих страна Апокалипсе…

Свака свађа и мржња ће изгубити смисао.

Последњих неколико дана, Земља ће личити на рај. Замислите: Барак Обама и Ким Џонг Ил седе у центру Пјонгјанга, у кафани, пију вотку и играју ’’Не љути се , човече ’’, а људе из свог обезбеђења послали на плаћено одсуство. При, томе њихови телохранитељи одбијају да узму новац за нерад, уз коментар да им не треба.

Полицајце и криминалце не требате замишљати како седе заједно у кафани, јер то смо, већ, много пута, заиста,  видели. То је зато што је апокалипса у нашој земљи почела још давно, а да ми тога нисмо ни били свесни.

Људи, више неће бити похлепни и неће желети туђе, јер зашто би отимали нешто кад ће га за неколико дана заувек изгубити. А, многе тврдице ће постати галантне. Рецимо, комшија Вас затекне са својом женом у кревету и, уместо да узме пиштољ и витешки реши проблем, он се зацрвени од стида и каже: „Извините. Замислио сам се, па нисам чуо да стењете. Ма, ако, ако… Стварно се не љутим. Мајке ми!“

Тако нешто је могуће, само пред апокалипсу.

Више нећете стрепети од задуживања у банкама.

„Колика је камата? Тражи ли се хипотека?“

Кога је брига за све то? Узимај без размишљања!

„Треба ли некоме жирант? Ево, ја се нудим! Шта? Отићи ће ми имовина „на добош“ ? Јој, што си ме уплашио. Ха-ха-ха!“

Јесте ли, икада, помишљали да Вам се може десити да одете у банку и упитате службеника за услове кредитирања, а он Вам одговори да дају само готовинске кредите. Ви питате који су услови,а он Вам каже: „Да кренете оним ходником право, кроз она врата уђете у сеф и узмете колико Вам треба.“

Тако нешто је могуће, само пред апоклипсу.

Најзад можете да ждерете, шта год Вам се и колико Вам се хоће. Масно, слано, љуто, кисело, презачињено… све Вам је допуштено и све ће бити здраво… у односу на Апоклипсу.

Холестерол ће бити, само медицински термин којим су, некад, неваљала деца, плашила сенилне родитеље.

Озбиљно рачунајући на ненормалност људског ума, мислим да ће се десити следеће:

Организоваће се такмичења на којима ће се људи међусобно надметати у ненормалним вредностима свога крвног притиска. Оно што им је некада био разлог због кога су трчали код лекара, постаће њихова предиспозиција за учешће у новом спорту. Биће то спорт ненормалнији од америчког рвања, а нежнији од шаха и синхроног пливања. Биће омогућено да се заједно такмиче и мушкарци и жене и млади и стари. Делиће се, само, на категорије: лака-до 150\100 ммХг, средња-до 250\200 ммХг, тешка-до 300\250 ммХг и супертешка-преко 300\250 ммХг. И постојаће подела на аматере (они који болују краће од 10 година) и професионалце (они који болују дуже од 10 година).

Значи, апокалипса нам, вероватно, доноси нове спортове у којима се сви могу равноправно такмичити.

Дуго сте се носили мишљу да водите промашен живот. Гледали сте у друге и завидели им. Завидите им и даље? Немате разлога, јер сви смо лузери у таквој ситуацији. Било да водите промашен или погођен живот, апоклипса ће Вас, сигурно, погодити. Значи, апокалипса ће рехабилитовати и оне најгоре пропалице, тако што ће их заједно са успешнима покупитим истом лопатом у једном тренутку.

То може, само апокалипса!

Проналажење сексуалног партнера ће бити много лакше.

Неће више бити прича: „Ма, нема шансе! За шта ме ти сматраш? Ниси мој тип! Познајемо се, исувише, кратко!“

Него ће бити, отприлике, овако: Идете улицом и зауставите особу супротног пола са намером да је замолите да Вам каже колико је сати или где се налази нека улица. Обраћање почињете са: „Молим Вас, да ли бисте били љубазни да ми…“, а она и не чека да завршите, него каже: ’’Ма, нема потребе да ме молите! Пристајем на секс! ’Ајд’, само мало да се склонимо са улице-да не ометамо саобраћај.“

Тако нешто је могуће, само, пред апокалипсу“

И? После свега овога набројаног, да ли се и даље бојите апоклипсе?

Ја-не!