Ево мене опет! Досадно ми је… Да ли сам вам причао о свом послу? Наравно да нисам. Немам кад. Али ајде, направићу изузетак, па ћу то урадити сада. Радим као обезбеђење у једној државној установи, није битно којој. Мислим, за причу није битно. Битно је да сам то што јесам. Обезбеђење. Неко би рекао, интересантно… Акција, пуцњава, шамарање непријатеља и пљување истом у лице. Испијање кафе са Ник Слотером, а поподне седење на празној плажи у дрштву четрдесетак голишавих девојака. Мораћу да вас разочарам, уопште није тако!

Знам, и ја нисам могао да поверујем када сам дошао на посао први дан. А све то о чему сам вам малопре причао ми је мој шеф рекао дан пре него што ћу да почнем да радим! Општим му са мајком, ала ме је зајебао! У почетку сам устајао сат времена пре почетка посла. Цирка шест сати ујутру. Оно, лаганица пијем кафицу, цигарица, да сумирам утиске од претходног дана… Па онда лагано на посао. Заборавио сам онај део када кашљем једно пола сата од цигарета. И тако је било у почетку. Сада, неких осам месеци касније, устајем у пет до седам, и све радим ултра брзо, само да би још који секунд дуже спавао. И онда креће посао. Вучем се као пребијена мачка ка згради, и док улазим унутра, јако прижељкујем да ми неки залутали метак просвира мозак на улазу… ал’ никако да ме усере.

Људи! Ви нисте ни свесни који је то пакао од посла! Неко би рекао, благо теби, седиш цео дан. А сурова истина је да ја стварно малтене седим цео дан (имам неких двадесетак минута када стојим, пишање и слично) али има једна квачица. По цео дан морам да комуницирам са људима!

Ало!!! Људима!!!!!!!

И то не било којим. Углавном су то пензионери, и још гора варијанта, пензионери сељаци (без да вређам икога) који постављају таква питања и захтеве, да ја више не знам где ћу са собом?

Извините, молим вас? Је’л ја треба као обезбеђење неког тамо трезора да знам зашто стеона крава не може да избаци теле сама, ако пре тога није имала масажу унутрашње стране зида вагине? Ма ви не можете да замислите чиме они мене све смарају. И још су некако убеђени да је мој посао да стану поред мене, и да ми причају своје животне приче. Исте, сваки дан… Изнова и изнова…

И ајде сад? Зашто ме нема овде и зашто нисам креативан?

Ма зна се ко је креативан, онај ко не ради ништа! Што не долазе овде рудари да пишу? Не зато што не знају или не воле, него немају снаге… А ја… Ја сам на ивици да се самоубијем! И запамтите само једно, никада не падајте на приче како је рад створио човека! Напротив! Рад је створио мајмуна. Или се само ја тако осећам на крају сваког месеца када видим у банци колика ми је плата…