Letnji mesec juli, pored obilne kiše u Srbiji doneo je i žučnu skupštinsku raspravu. Tema je bila nacrt zakona o presađivanju organa. Kako bi se omogućilo primaocima organa, manje čekanje, brža transplatacija, trebalo je izmeniiti zakon. Novi zakon je usvojen i po njemu svi smo potencijalni donori organa, izuzev onih koji se za života ne izjasne drugačije. Rekli biste ništa novo, u najvećem broju zemalja koje imaju uspešne programe transplantacije primenjuje se upravo pretpostavljena saglasnost, koja je novim zakonom uvedena i kod nas. Pa čemu onda žučna i vrela letnja rasprava u skupštini? Svakako od darivanja organa nema ničeg plemenitijeg. Verujem da većina građana u Srbiji, već ima razvijenu svest šta znači biti donor, i da nažalost još uvek ima više onih koji su na listi primaoca organa, od potencijalnih donatora. Takođe većina ima poverenje u lekare, da će oni svoj posao uraditi valjano, i da će građani Srbije imati koristi od toga. No nemamo poverenja u državne institucije, u vladajuću garnituru, u donosioce ovog zakona, koji su uspeli jedan dobar zakon da srozaju, načinom na koji su vodili raspravu. Jedan suštinski zakon za građane ove zemlje propraćen je rečima šefa odborniče grupe SNS Aleksandra Martinovića: „Mrtav čovek nema nikakva prava i možete slobodno da uzmete njegove organe“.

Možda mislite da je ovo slučajno izrekao Martinović, ili je samo pokazivao bahatost svoje poslaničke grupe, koja će zbog većine izglasati svaki zakon, samo da im predsedavajuća da znak zvoncetom. Varate se. Znamo vrlo dobro da je Srbija već godinama u apatiji, njeni građani već uveliko leže u komi i čekaju neko bolje vreme da se probude i započnu nove, srećne živote.

Može se reći da je Srbija praktično mrtva i sa nama jedan čovek do sudnjeg dana može činiti šta mu je volja. I tako predsednik Srbije za hrvatski Globus kaže: „ Svi Srbi znaju da su izgubili Kosovo, ali ja ću učiniti sve što je u mojoj moći da vratim što se može, pa da to na kraju ne ispadne kao potpuni poraz ili potpuni gubitak“. Da se uočiti nekoliko suštinskih grešaka u izjavi predsednika republike. Nismo mi izgubili Kosovo, već ON, samim tim je činio sve protivustavno da do tog i dođe, iako se hvali kako čita 500-600 stranica dnevno, izgleda da se Ustav Republike Srbije nije našao u rukama onog ko treba da dela po istom, već veroovatno lakša toalet literatura tipa informer, telegraf, alo, treće oko, sportski žurnal… Izgleda da Martinovićeve reči nisu bile samo napredno trabunjanje u Narodnom Domu, već pravno davanje legitimeta predsedniku Srbije da donira „Srce Srbije“ – Kosovo.

Svakako sve naše instiucije su mrtve, država je na aparatima, građani u snu, čekajući bolji život, da se probude i postanu srećni ljudi, jer ubedili su nas da nikakva prava nemamo ni živi ni mrtvi. Građani Srbije iskoristimo svoje pravo na život, ustanimo zdravi i celoviti! Što duže čekamo rizikujemo da se probudimo kao Frankenštajn, ako se ikako probudimo!

Buđenje!!!