Уранио Газда Бора седи,
У недељу прије јарка сунца,
Па се шеће по двору беломе.

Није спавао чет’ри ноћи црне,
Нит’ љубио своју верну љубу,
Па је она љута и превише.

Њега муче невоље газдашке,
А, не само што љубу не љуби.

Њега бриге око власти море,
Да л’ ће, опет, марви газда бити,
Ил’ ће престо препустит’ другоме.

Мисли муче а љуба му сикће.
Не зна где ће, а ни по коме ће.
Да л’ да смири народ изгладнели
Или своју љубу да умири? 

Мисли, мисли, а није му лако.
Мисли тако, па се сети Мирка,
Белог Мирка поспаног телала.

Зове Мирка да помогне њему,
Око власти, да народ умири,
Љута љуба нек’ се сама снађе…
Дође Мирко Газда Бори кући,
Да помогне Газди око власти.

Говори ти њему газда Бора:
Ој, ти, Мирко,мој телале верни,
Ти си Мирко подоста искусан.
Ти ми кажи шта раји да радим.
Да л’ да лажем или да им кажем
Да је нека друга дружба крива
За сву беду у држави нашој?

Мирко слуша, чело му се мршти.
Тешке мисли у главу навиру.
Дуго ћути, па најпосле рече:
Газда Боро, од Задруге главо,
Народу се досадило много
Све да чека неко боље сутра
Које лако нама доћи неће.
Већ ти лепо изборе распиши.
Народ хоће лажи и од других
А, не само твоје празне приче.

Ако будеш, опет, нама газда
Није лоше, а није ни добро.
Ако неко други буде био
Нек’ он брине, тад, о раји гладној.
Он нек’ главу бригама разбија
И угађа Хагу, а и Москви.
А, ти, опет, отварај путеве,
И поново покрећи радове,
И лопове  баци у тамницу,
Можда народ поверује, опет,
Да си добар као газда, свима.

Газда Бори лице се озари,
Радоснице запљуснуше лице,
Па, богато награди телала
За толике савете премудре
Које њему нови мандат значе.

Прасе Драгиша (припомог’о Задружни коњ)