Близу наше задруге налази се село Милојевац. Тешко се долази до њега јер његови мештани нису гласали за странку онога који је располагао багерима и асфалтом. Додуше нису то његови багери нити је његов асфалт али он је одлучивао ко ће имати путеве а ко ће ићи кроз блато. Додуше до Милојевца се долази преко рупа. Једном сам се враћао пешака из Милојевца кући. Био сам код другара који ради у Задрузи и наравно пописмо по које пиво пред Задругом. Пиво ладно и полако хвата, пут дугачак и пун рупа… Идем ја тако и мислим се како ли је било сиротом Армстронгу кад је доашо на Месец. Исти овакви кратери а он још носи скафандер. Мора да се намучио.

Какве год да су улице у Милојевцу, са рупама или без, мрачне (таман за швалерацију) или осветљене оне немаше своја имена. То је управнику Задруге засметало. Како он да зна из које улице су гласали за или против њега кад нема имена улица, а цело село да замрзи не иде. Ипак би се огрешио о некога. Једнога дана Управник Задруге посла страшнога Рајка Кенгура да нареди Милојевчанима да своје улице именују.

Е то је већ био проблем. Свако је хтео да своју улицу назове по себи али паметни Управник задруге рече само покојни могу своја имена да уступе за имена улица. И тако се страсти мало смирише али дошло је до нових брљотина и подела. Улица са највише одгајивача свиња добила је име по неком песнику који је писао о мирису пољскога цвећа и заносном мирису печеног хлеба. Та улица је треабало да носи назив Карађорђева, јер, ионако је он био најпознатији одгајивач свиња у своје време, а то што је имао хоби да мало тамани Турке то је друга ствар. Хтедоше да Карађорђу дају главну улицу. Јесте да није баш нека али је главна. Ту се побунише неке бабе. Како да дају име улици по Карађорђу када је можда баш он скратио за главу Шехерезадиног чукундеду или недај Боже Онуровог наврдеду који се помиње у 328. епизоди. Страшно!!! И тако Карађорђе оста без улице. Почеше поново да већају ко је од њих заслужан, ко је урадио нешто племенито и велико. Сви се сетише чика Жике званог Чукаљ. Тај је свакоме ко је поломио руку или ногу помогао и наместио прелом. Лечио је свакога без накнаде. Готово као свети врачеви Козма и Дамјан. И таман решише да дају име улици Булевар Жике Чукља кад се сети неко : -Па, он је још жив!

-Па, шта!, рече неко други. Ће буде сређено.

Само смо чули: -Чика Жико! Еј! Дођи да ти кажем нешто! ТУП!!!

И тако је Милојевац добио Булевар Жике Чукља а Стојан Гегула 15 година робије.

Аутор текста: Прасе Драгиша

Илустрација: Carlos Danen