Уочи избора који нам стижу у сусрет, бићемо сведоци слаткоречивих обећања наших странака о бољем животу који само што није. Шта могу странке више да нам обећају, а да није обећано?

О томе како се „сагињати нећемо“ – све знамо. Нисмо се, додуше, савили, него смо и легли… И то, наопако!

Идемо даље? Куда?

Ко сме да Вас погледа у очи? Е, то бих волео да видим…

Заједно за Европу? Сигурно-барем је географија ту неумољива.

Домаћински? Зашто да не, ако је жирафа била цена да нам влада траје, можемо сигруно себи приуштити, барем, још један зоо врт.

Бојкот? Чини ми се да смо и то пробали. После се кајали још више…

Косово је Србија? Стварно?! Ја сам мислио-Косово је Норвешка.

Преокрет? Па,можда,,, за почетак је најбоље да почнемо да памтимо од Нове 2012. године, што би рекли информатицари “да се ресетујемо”, па онда да пробамо и то… Успут, ваља оживети напуштену идеју из 80-тих о паркиралишту на Врачарском платоу.

Па, шта нам, онда, остаје???

Ништа посебно, него сви да пожуримо да нађемо везу да будемо, макар, у бирачким одборима, јер чујем: поново ће бити солидне дневнице, а гласа се целог дана, па можемо натенане размислити за кога гласати…

Како год било, остаће на снази чувени графит из 90-тих: ПРОЛЕћЕ ЈЕ, А ЈА ЖИВИМ У СРБИЈИ!

Поносно!

аутор: Мистер НО