Пробудим се ја једно јутро мало раније него обично. Целу ноћ сњала сам неке покојнике како се свађам са њима, па ми није више ни било до спавања. Устанем, изађем напоље и видим мраз се забелео по дворишту, 4-5 степени испод нуле, сигурно. На брзину на’раним кокошке и кера, па трком у кућу да наложим ватру. Док сам се ја бактала око смедеревца (проклетиња неће да повуче, само пуши и дими), устаде и мој Јовица, завири у кујну и онако бунован оде да обиђе и намири стоку. Таман сам спремила доручак и хтела да пођем да зовем деду, кад ме он позва да изађем напоље.

-Шта ћу напољу, деда, видиш да је ‘ладно, ‘ајде и ти у кућу да једеш.

-Нећу да једем, нисам гладан.

Видим, деда се добро обук’о, обуо постављене чизме, на главу натук’о шубару, а преко рамена пребацио неку стару чобанску торбицу. У једној руци држи штап, а другом се подбочио.

-Слушај, снаја, идем ја да обиђем шуму.

-Кака те шума снашла, деда, сад по овој хладноћи! ‘Оћеш да се оклизнеш преко мокрог дрвета и да се сав изломиш! И ко да те нађе, има да се смрзнеш, док неко не дође. Уосталом, Јовица је у недељу био у забрану.

-Ма не идем ја у забран, ‘оћу у Маринкову шуму.

– Ју, па то је много далеко, не можеш сам и пешке тамо. Боље сачекај да Јовица доручкује, па нека те он одвезе трактором.

-Ма каки трактор, не долази у обзир. Знам ја пречице, кад ударим сад иза плацева, па преко забрана, има тамо једна стаза, још кад сам био чобанин, памтим. Не бери бригу, ти за мене.

-Па, добро, ал’ ниси ништа јео, а и лекове треба да попијеш у подне.

-Одсек’о сам ја сланине и комад ‘леба, а лекове сам понео. Имам и воде.

-Не знам шта те спопало, а видим да си решио, к’о да у тој шуми има бог зна шта.

-Па има, снајка, има. Посадио сам ја тамо један јасен кад сам био дете. Има му сад преко шесет година. Гајио сам га, нисам ‘тео да га сечем, било ми жао. А после, кад сам дош’о у године наменио  сам  га себи за капут.

-Какав сад капут, побогу деда? Па имаш нов капут, је л’ ти нисмо купили пре неку годину.

-Није то за тај капут, него за онај дрвени.

-Молим?

-За сандук, бре, кад умрем.

-Ма, иди, човече, с милим богом, шта још теби неће да падне на памет.

И тако деда оде полако, а ја уђо’ у кућу.

-Овај твој деда стварно није нормалан човек, живота ми мога. Ја да се нисам за тебе удала никад не би’ знала кол’ко неко може да буде блесав. Замисли ти, он ‘оће цело дрво да уништи због мртвачког сандука, еј, бре, због две-три даске, да упропасти цео јасен.

-Какав јасен, шта причаш?

-Па знаш онај јасен, највећи тамо у Маринковој шуми. Онај што је он посадио и што је наменио себи за сандук кад умре. Е, оде он сад у шуму, ‘оће да га обиђе.

На те моје речи Јовица упусти кашику, загрцну се и поче да кашље, замал’ душу да испусти. Кад је дошао себи, рече:

-Спакуј ми нешто веша и документа, идем код ујака. Тамо ћу да будем недељу-две, док не испослујем преко мог брата  да идем у Русију, да радим. Кад дође деда, ако пита где сам, кажи да сам изаш’о до села и да немаш појма кад ћу да се вратим.

– Јес’ ти нормалан, шта ти би одједном? Малопре онај матори навалио у шуму, па у шуму, сад ти из чиста мира чак у Русију. Који вам је очин обојици данас?

-Слушај, жено, ја сам тај јасен исек’о. Он ако ме затекне код куће, има да буде свашта. Боље да се склоним, док се он мало не о’лади.

– Па шта ти би да га сечеш, побогу?

-Па шта мислиш са чиме сам ове године посејао кукуруз, бацио ђубриво, платио вршидбу жита, јечма, брање кукуруза, па јесење орање.

-Ваљда од свиња, три туре прасаца смо одгајили ове године. А и два бика смо продали.

-С тим парама смо платили Тањи упис на факултет и стан годину дана унапред у Београду.

-И добро, кад је то било?

-Знаш кад је деда прошле године био у болници, а ти код твојих ишла да помогнеш да спреме славу? Е, то је било тад.

-Зато си ти мене и послао тамо. И кад си мислио да ми то кажеш?

-Нисам полудео да ти кажем, па да ми одма’ узмеш паре, знаш да си тад ‘тела да мењаш бојлер.

-Јок, требала сам да чекам да неко погине. Знаш да је био процурио казан, а и мамлаз који га је намештао погрешно повезао жице, па ме дрмала струја сваки пут кад сам узимала воду. И кад си већ све урадио како си хтео, зашто бар не остави онај први трупац, да деда има за тај проклети сандук?

-Види се, бре жено, да се ништа не разумеш. Па тај први трупац и јесте највећи, сам је имао скоро цео кубик. Он је изаш’о кол’ко и сви остали заједно.

-И сад кад си све засрао, ти ћеш да се склониш, а мене ћеш да оставиш са пошандрцалим дедом. Шта ако се шлогира, ко ће да га гледа?

Док смо се нас двоје тако расправљали, зачу се споља кукњава и јаук. Улете деда у кућу, сав изгребан, распасан и каљав.

-Јао, мајку им лоповску! Клицу им покварену! Има да их робијам, не звао се ја Живадин! Побићу их к’о зецове, макар ми задње у животу било!

Јовица убелио к’о крпа, укочио се, само што га кап не удари. И мени се ноге одсекле.

-Шта је било, деда?

-Исекли ми јасен! Мој јасен, звезду им жарену!

– О коме причаш, ко ти је посекао јасен?

-Манојловићи, семе им се затрло лоповско! Мало им што краду државну шуму, ударили и на моју!

-Откуд знаш да су они?—дође до ваздуха и Јовица.

-Видео сам их! Провукоше две приколице пуне трупаца. Мојих трупаца!

-А где се, деда, тако изгреба и искаља?

-Види, кад сам изаш’о из нашег забрана, потера ме велика нужда. Замакнем за неки шибљак, и таман кад сам био готов, чујем трактор. Извирим и имам шта да видим! Манојловићи, са два трактора терају трупце. Одма’ сам позн’о мој јасен! Изађем пред њих, питам где су то покрали, а они мене у материну! Ја онда ударим преко оног шибљака назад, па кроз забран, трчао сам, душа ми дошла у нос. ‘Оћу да пријавим у полицију!

-Ма пусти сад пријављивање, како знаш да је твој јасен?—чачка Јовица и даље.

-Шта не знам! Па знаш кол’ки су трупци, нигде нема такви’. То је тај, нема већег јасена у нашем атару. Него, снао, зови ти оног  твог стрица адвоката, ‘оћу да их тужим! Тераћу их до божије куће!

Јовица се ту охрабри, па и он поче да се прси:

-Ма каки адвокати, деда, ја ћу њима да судим! Одма’ идем да их стигнем, најеб…..Ијаој! Шта ме, бре, шутираш жено?

Док се Јовица држао за ногу, ја му тихо, да не чује деда, рек’о:

-Ћути, бре, будало, ви’ш да смо добро прошли. Пуст га нека их тужи. Док се они буду доказивали на суду, пет таки’ јасенова има да ти стигне. А други пут, кад ти буду требале паре, немој много да ми се правиш паметан, него лепо да идеш у државну шуму к’о сав остали народ!