Киднаповали су нам вођу.

Али нисмо им поверовали. И пре се дешавало да га нема  а да је ту.

Отмичари су нам сутрадан послали вођино уво.

Јака ствар ! Уво! Видиш једно – видео си све.

Сутра је стигло и друго.

Остали смо непоколебљиви. Како да будемо сигурни да су то његове уши. Никад пре није одвајао уво за нас.

Са киднаперима смо убрзо нашли заједнички језик. Вођин. У кутијици Тоблерона.

Свашта са вама – рече један – па није се вођа плазио на нас па да му знамо сваку пору на језику.

Фарбајте другог !

Следећег дана на нашу адресу стигло је око. Зелено. Личи на вођино нема шта…

Али дебео је тај оквир наочара…

Па још фото-греј…

Стигло је и друго.

Е сад смо сигурни. Нема сумње!

Платили смо истог часа. Још смо и частили. И ето вође. Опет је са нама. На свом радном месту.

Само, сада смо ми његове очи, уши и језик.

Сада је безбедан поред нас.

И сви га волимо.

Миодраг Стошић