Код нас у Задрузи је било некада другачије. Задруга се сатојала од шест њива. Управник Задруге је био неки мали дебељко који је смешно причао. Много су га волели. Мало је имао проблема са ногом, па се углавном возио црним трактором или би на трактор закачили пар плавих приколица па би се возио као у возу.

Можда је тада било лепо у задрузи ја не знам. Не бејах рођен. Знам да се тада ћутало. Није смело да се грокће, њишти или не дај Боже лаје!!! Ћутање је злато и тада задруга беше богата.

Неке припросте животињке које нису могле да заврше никакву школу и нису нашле посла у Задрузи побегоше из Задруге на Фарму. Дуго их нисмо видели. Готово заборависмо на њих. Али не и оне на нас. У ствари некада се и праве да нас се не сећају. Али ако треба да нам се похвале како им је лепо на Фарми сетиће нас се.

Понекад случајно забораве како се код нас њишти или грокће. Некада намерно зањиште другачије тек да знамо да живе на Фарми а не као ми у Задрузи. Када дођу настаје права опасност за нас прасиће. Јер ако си даошао са Фарме у Задругу а ниси смањио сточни фонд прасића у  Задрузи као да ниси ни био. Шта ће ти живот ако бар једном прасету ниси оглодао кости у Задрузи?!

И сви они када им уста нису пуна прасетине причају о животу на Фарми. Тамо је мед и млеко. Сви се буде уз песму херувима и када крену на посао сви су насмејани и срећни. Управник Фарме их све тимари и не тера да вуку кола по сунцу. А ми из пристојности гледамо своје одбегле рођаке и њихове жуљаве папке који нам откривају сурову истину које се стиде. На фарми је тежак рад. Тежак готово као – рад који ослобадја. (Arbeit macht frei!)

Када им причамо ми о нашем животињарењу у Задрузи они почињу причу са „Код нас на Фарму је другачије“!
Нудише и мени да одем на Фарму. Ја се нешто нећкам. Не бих. Лепше ми је да овде грокћем и да моје гроктање сви разумеју него да замуцкујем њиштање и да ме сви гледају као шугаво прасе. У задрузи сам ипак Прасе Драгиша.