Дођосмо овај мој мали Буцко и ја на Хомоље. Тражимо врачару која призива мртве. Само она може да ми помогне. Није било лако. Онај Мрка навалио на онај коридор 10 к’о мутав на телефон, а ове рупе по путевима ја ли ћу да поправљам? Село Брзоходе -јесте мало сутра, једва да 40 можемо да постигнемо. А овај мој возач се прави фин. Вози полако службени ауто као да не знам да је ономад прегазио покојника на путу. Прођосмо и још неколико села. И још један лепи град и дођосмо до баба Симане. Паркирасмо кола.

-Ајде, Буцко, излази и пази да нешто не забрљаш!

-Нећу, газда, пендрека ми.

-Помаже Бог, баба!- рече буцко.

Баба га само погледа: -Ви ми називате Бога што у њега не верујете!? Шта вам треба? Нисте сигурно дошли по сир и кајмак. А, ако и јесте да знате да за џабе нема!

Ма нисмо, баба, рек’о ја овом мом Буцку, ај’ да прошетамо мало да видимо како народ живи и да помогнемо мало ако треба.

-ОООО, значи избори ће ускоро!- рече баба.

-Пази, бабу, што је опасна, мора да је видовита!- рекох Буцку.

Слушај овамо , рече баба, ти налицкани кад већ хоћеш да помогнеш лопату у руке па мало почисти шталу, а ти Буцко ајд са мном. Зна баба што сте дошли. Хтели бисте са Њим да попричате.

Шта ћемо, послушасмо бабу. Таман могу да искористим прилику да се сликам у штали. Добро ће да изгледа у кампањи. Прође неких сат времена кад се појави Буцко.

-И шта је било?- питах га,- Јесте ли успоставили контакт са Њим?

-Или ме баба зеза, или је то стварно био Он.

-Па шта ти је рекао? Шта да радимо?

-Рекао ми је само: “МИР НЕМА АЛТЕРНАТИВУ!”

-Ајд, купи пинкле, смислићемо већ нешто.

(treći i poslednji nastavak vrlo brzo…. )

Прасе Драгиша