Када сам дошао код баке на село већ прве вечери сам се нашао у чуду. Бака је требало да намири стоку као и сваке вечери али је пре одласка у шталу почела да се шминка. И док је пред напуклим огледалцетом за бријање постајала румена и шарена као руска бабушка, питао сам је зашто то ради? Рекла је – Чула сам на телевизији да вечерас само овакав можеш да уђеш на фарму.
Насмејао сам се својој наивности да ћу доласком у сеоску идилу бар на недељу дана побећи од ријалити емисија. На несрећу баба има само два програма. Један за дневник а други за ријалити програма. Мада, руку на срце те две емисије понекад изгледају толико слично да је тешко утврдити који канал гледаш. Учесници ријалитија глуме Владу Србије а Влада Србије се понаша као да је у штали.
Ипак, најгора ствар у вези бабиног телевизора био је екран. Првих неколико дана је радио нормално да би одмах затим почео да губи боје. Најпре је нестала зелена па смо ја и баба буљили у љубичасту траву. Недуго затим ТВ је испустио и жуту. Сунце изнад глава учесника ријалитија постао је нападно црвено. На крају је остала само плава боја, која је опасно нагињала сивој.
Као резултат тога људи на телевизији су изгледали ужасно. Длаке на телу су им изгледале толико велике да би Јети добио комплекс ћосавости. На ноктима на прстима позавидео би им и Носферату лично. Када су се башкарили на креветима изгледало је као да је свита бескућника правила првомајски уранак на депонији. А храна на столу била је толико јарких боја да се није знало ко кога ту једе. Ипак, највише су ме плашиле њихове очи. Биле су много веће и потпуно црне.
По истеку седмог дана на бабином имању спаковао сам котарицу сира, кромпир, јабуке и много тога што моји укућани из града једва чекају да им донесем. Да би то продали на пијаци и купили два пакета кока коле и чипса. Руку на срце, једва сам чекао да погледам финале ријалитија на нормалном ТВ-у. Онај квар на бабином ми је толико досадио да сам хтео да гледам нормалан ТВ па макар на њему било нешто чега се као и сваки урбани лик искрено гадим.
Но, чим сам спустио торбу и креснуо ТВ уследило је изненађење. Слика је изгледала исто као код бабе. Исте деформисане фаце, сличан колорит хорора на екрану. „Да ли је ово нека електронска епидемија кварова?“ запитао сам се конектујући се преко рачунара. Но, вирус је очигледно био стигао и тамо.
Већ бесан сео сам у такси и отишао да гледам финале ријалитија уживо. И умало нисам пао у несвест. Учесници су изгледали исто тако и у природи. „Дођавола!“ ударих шаком о чело „Претерано гледање ТВ-а, заиста може да ти поквари очи!“