На ванредној конференцији за новинаре, која је завршена, пре 12 секунди, председник наше домовине је изјавио да су чувени бегунци осумњичени за ратне злочине на територији Краљевине Југославије током Другог светског рата, Мирко и Славко лишени слободе, данас око 10: 15 часова у дворишту основне школе „Народни херој Незнани Јунак“ у једном граду у провинцији, чије ће име, накнадно бити објављено из тактичко-безбедоносних разлога.

Мирко (80) и Славко (81), за којима је расписана потерница 1945. године успешно су заметали трагове, пуних 66 година! Прва неуспела акција њиховог хапшења извршена је у Јануару 1946. у околини Прилепа. Након тога је уследило око још 450 акција и све су биле неуспешне. Променили су неколико држава, неколико владара и режима, али су, увек, успевали да надмудре сваку потеру.

Председник је, између осталог, рекао: “Након хапшења Млатка Радића, остварили смо још већи успех. Успели смо да учинимо оно о чему су многи маштали, скоро, седам деценија: лоцирали смо и без жртава привели Мирка и Славка, свима нама познате као „партизански монструми“. С обзиром на оптужбе које су упућене на мој рачун након Радићевог хапшења, да само седим у кабинету, док други ризикују своје животе, а кад све буде готово ја будем главна звезда и сви само мене интервјуишу, лично сам учествовао у акцији хапшења Мирка и Славка!“

На питање новинара шта је било његово задужење током акције, председник је рекао да је његов задатак био да им се, ненаоружан и без панцир-прслука, привуче с леђа, украде им штапове и баци их, што даље, у жбуње и на тај начин им онемогући евентуални покушај бекства.

„Захваљујући томе што сам перфектно одрадио свој део задатка, педесеторица припадника Противтерористичке јединице су их, без проблема, савладали“, додао је председник и нагласио да је он, лично, направио план за хватање најдуже тражених лица, осумњичених за ратне злочине, на овим просторима.

Пошто је био замољен од стране новинара да мало детаљније опише овај узбудљиви догађај, председник је испричао следеће: „Безбедоносна служба је, прислушкујући разговоре деце школског узраста широм државе, дошла до сазнања да двојица добродржећих стараца често долазе у двориште основне школе „Народни херој Незнани Јунак“ и да се пред децом јавно хвале како су, већ, у њиховом узрасту „имали много војника Вермахта на души“. Посумњали смо да се ради о њима, мада су постојале индиције да нису на територији наше земље, већ да се у Либији боре на страни пуковника Гадафија. Сумњу, да су они у питању, је одагнао један случајан догађај: када су једном, у школском дворишту, причали деци о томе како је рукује бомбом „крагујевчанком“, један осмогодишњак је, возећи скејтборд, у пуној брзини, случајно, налетео на Мирка. Славко је узвикнуо: „Мирко, пази, скејт! “ Бацивши се у страну, Мирко је, падајући, узвратио: „Хвала ти, Славко, спасао си ми живот! “

Тада смо схватили да су то они, ван сваке сумње.

Отишао сам у кабинет, навио штоперицу на сату „на три минута“ и пре него што је сат зазвонио ја сам направио план хапшења.

Иначе, док сам им се прикрадао с леђа да бих им украо штапове, они седели у школском дворишту и окупљеној деци која су била на великом одмору објашњавали како су чинили своја злодела. Чуо сам да је Мирко рекао: „Онда, ја почнем да шутирам немачког стражара међу ноге, а Славко му је држао шаку на устима да својим крицима не би дигао узбуну. Средили смо га, а онда напали целу немачку дивизију. Били смо у предности, јер је нас било двојица будних, а њих неколико хиљада заспалих. Било је око два сата после поноћи. “

Сачекао сам да звони за почетак часа, а онда сам кренуо у акцију. Нисмо желели да неко од деце страда. Детаље хапшења Вам не могу испричати. О детаљима хапшења ћу детаљно писати у својим мемоарима. Могу Вам рећи су се доста изменили у односу на фотографије са потерница. Делују доста старије. Приликом хапшења нису пружали отпор. Што се тиче наоружања, Славко је имао кашику за обување ципела, али је није употребио, а Мирко је имао масивну лулу за дуван, марке „чибук“, коју исто тако, није употребио. Приликом саслушања су изјавили да не признају нови светски поредак. Процес ектрадиције је, већ, започет. То је све што Вам, за сада, могу рећи. “

На питање новинара да ли ће трибунал моћи да докаже њихову кривицу с обзиром на то да не постоје живи сведоци њихових злочина, председник је одговорио да му је главни тужилац међународног трибунала рекао да то није проблем, јер постоји довољно материјалних доказа о њиховим злочинима над војницима нацистичке Немачке: стрипови, корице свезака, омоти за свеске, пернице. . . Председник каже да и он сам поседује један необориви доказ о деловању Мирка и Славка током Другог светског рата: „У подруму чувам своју школску торбу из првог разреда основне школе. На њеним џеповима су нацртани њих двојица како пуцају. Не види се у кога пуцају, али пуцају. . . А, пред децом су се хвалили да су убијали немачке војнике. Значи, пуцали су у војнике, највероватније, ненаоружане. . . Уз то, понављам Вам, да сам, лично, чуо да су причали како су напали војнике на спавању. Читаву дивизију! “

У једном тренутку, председнику је зазвонио мобилни телефон. Јавио је се, одмакао се од говорнице и дуго разговарао и махао рукама. Није се могло разазнати о чему говори. Једино што су новинари чули била је задња реченица коју је председник републике изговорио: „No! Thank you, Mr. File. Our state does not want anything like that! “, љутито прекинуо везу и вратио се пред новинаре. На питање новинара са ким је разговарао и шта га је толико разљутило, председник је одговорио да га је звао Штефан Филе, европски комесар за проширење и понудио му да наша држава, по хитном поступку, до краја дана буде примљена у Европску унију. Европска Унија је одушевљена хапшењем Мирка и Славка, након 66 година безуспешног трагања. Чак је понудио да имамо неограничен приступ свим фондовима ЕУ и да узимамо пара колико год нам треба, као и да председавамо Унијом у наредних 36 месеци! „Ја сам ту понуду одбио. Наша домовина је држава поносних грађана и ми не желимо преко реда и ван предвиђене процедуре постанемо чланица Уније. То би само поткрепило приче у врховима европских држава да смо „из све снаге“ запели да постанемо чланови Европске Уније зато што смо током приватизације рапродали, скоро, све што смо могли и уништили привреду, па нам прети опасност да почнемо да цркавамо од глади. Доказаћемо да то није тачно и да ми желимо у Европску Унију, зато што нам је тамо место, а не потреба! “

На опаске новинара да је, можда, учинио историјску грешку, тиме што је одбио Филеову понуду, председник је одговорио да је владајућа коалиција решена да не уводи земљу у друштво европских народа, док се, по сваку цену, не обрачуна са:

• организованим криминалом
• дезорганизованим криминалом
• трговином белим робљем
• нарко мафијом
• друмском мафијом
• царинском мафијом
• фармацеутском мафијом
• здравственом мафијом
• електроенергетском мафијом
• комуналном мафијом
• погребном мафијом
• агро мафијом
• политичком мафијом
• фудбалском мафијом
• насиљем у породици
• насиљем на улици
• насиљем у школи
• малолетничком деликвенцијом
• корупцијом
• злоупотребом положаја
• мобингом
• полном дискриминацијом
• расном дискриминацијом…

А, онда је се, сав задихан, зауставио у набрајању и рекао да ће списак приоритета у борби за правну државу одштампати на папиру и разделити новинарима, јер је то заиста дуг списак.

„Тек, када решимо све те проблеме, прихватићемо позив за улазак у Европску Унију, јер нам част налаже да у њу уђемо достојанствено-чистог образа!“

Поздрављен је од стране окупљених новинара бурним аплаузом…