Наша задружна штала је веома занимљиво место за живот. Код нас никад није досадно и увек се нешто дешава. О штали највише води рачуна наш газда Бора. То је један јако фини господин, који додуше никад није узео у руке виле да почисти шталу, али нам  зато обезбеђује храну. Сено  није баш неког квалитета, али може да се преживи. Е,  ал’ некако сваке четврте године то буду гозбе за памћење.

На сваке четири године газда Бора мења шталске момке. Ми смо досад успели, са нашом марвеном памећу, да схватимо да он уствари организује неку врсту надметања међу шталским момцима, па који се боље покажу, а он њих пусти да у штали воде рачуна о нама. Углавном се ту врте исти типови, али увек се убаци и по неко нов. Нама је тада супер! Зато што ти шталски момци покушавају да газда Бори докажу како су способни и вредни, па стално навраћају код нас у шталу, доносе нам најбоље сено и простиру под нас најмекшу сламу! Тих се дана ми онако мало и подгојимо, а и тимаре нас чешће, па нам се длака сија као пред неки сајам пољопривреде.

Главног шталског момка, ипак бира газда Бора, када се то њихово такмичење заврши. Тренутно је то неки Цвеле. Од њега се нисмо баш овајдили. Стално нам уваљује неко буђаво сено, и стално наговара газда Бору да шталу прода.

Осим тога, газда Бора нам стално говори како смо ми штала за пример, како смо много напреднији у односу на остале штале у окружењу и како треба да се поносимо нашим успесима. Најзад, газда Бора стално понавља:

“Наша штала јесте мала, али зато има велике потенцијале на свим пољима.“

А опет, мало, мало, па нам доведе неке богате газде из напреднијих штала и пред њима кука и цвили да нас помогну и да нам пошаљу квалитетну сламу и сено. И они нам увек пошаљу помоћ, само она ретко дође до нас. Али ми знамо да је дошла по томе што после тога увек неко из штале оде у једну савремену и супер-модерну шталу у Холандији на семинар или тако нешто.

У последње време приметили смо да газда Бора хоће пошто-пото да нашу малу шталу удружи са једном великом шталом. Многима се код нас то уопште не свиђа! Кажу да је њихово сено бљутаво и без укуса. И они из те велике, модерне штале нешто баш и наће да нас приме, па стално измишљају неке услове: те не можете ђубре да избацујете како ви хоћете, морате то по нашим прописима, те не може слама да буде те нијансе жуте боје, па морате кравама да фазонирате репове, а коњима да поткрешете гриве, прасићи не смеју да имају криве репове, кокошке да носе искључиво бела јаја и да буду органска и тако даље и томе слично, па у недоглед.

Чули смо и да је газди ускоро рођендан, па смо се договорили да му приредимо изненађење и поклон. Решили смо да му купимо тамне наочари и бели штап и да га од сада не зовемо газда Бора, него Вођа. Кад нас већ води, нек’ човек буде достојно и опремљен.

Марина Васић

By skriboman

Рођена у Пожаревцу, где је завршила средњу школу, Гимназију Јован Шербановић. Студирала на Филолошком факултету Универзитета у БГД, одсек за славистику, група за руски језик и књижевност. Дипломирала 1990. Радила у средњој техничкој школи у Костолцу. Од 1997. живела у околини Сремске Митровице и радила као професор у Митровачкој гимназији. Бави се писањем, била члан књижевног атељеа при Дому културе у Пожаревцу. Бавила се глумом и била помоћник редитеља у пројекту Драгог Ивића ''Крчма Последња шанса пре Љубљане'', а на смотри аматерских позоришта у Сремској Митровици (1999) добила награду за режију представе ''Добро јутро, лопови'', као и награду за сценски говор. Радила као наставник руског језика у ОШ ''Сава Шумановић''у Ердевику. 2012. вратила се у родни Пожаревац. Члан је редакције часописа и едиције ''Браничево''. Преводи са руског. Заступљена са неколико песама у зборнику ''Белег'', књижевног клуба Браничево, који делује при пожаревачком Центру за културу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.