Мој отац се дуго није осећао добро. Дани су му били избројани као последњи еври у лекарској ординацији, па је фирма решила да ја дођем на његово место. Добро, неко би се запитао зашто фирма оцу није платила лечење или макар бању. Но, у ово доба суровог капитализма када нема бриге о човеку не треба извољевати и тражити преко хлеба погаче.
У фирми су ми рекли да ће за ступање на очево место проблем бити факултет. Рекао сам да ћу га завршити што пре, али они су казали да то и јесте проблем. Радно место мога оца захтева радника за средњом стручном спремом. Са факултетом бих био преквалификован. Куд ћу, шта ћу, напустих факултет. И већ следећег дана уписах средњу дрвно – прерађивачку.
Након четири године толиког бављења дрветом да сам од стране пријатеља прозван Ђепето, појавио сам се на вратима фирме мога оца. На сву срећу тата се осећао много горе, али је био жив. Но, на моје велико изненађење управни одбор фирме је изнео једну малу зачкољицу. Мој тата је посао добио не преко конкурса већ као облик ратне заслуге. Стога, није било могуће да ја тек тако ушетам на ново радно место за које је онај који сад ту ради пропишао мајчино млеко.
Није ми било друге. Отишао сам у војни одсек и пријавио се да одужим дуг отаџбини. Судећи по томе кроз шта сам све прошао у обуци испало је да је то спољни дуг. Након шест месеци затражио сам да постанем део мировне мисије и на лични захтев отишао у Авганистан. Одвајање од родне груде није ми лако пало али је барем музика била потпуно иста као код нас па је носталгије било мање.
Годину дана после ушетао сам у свој родни град срећан што ћу ускоро моћи да причам да живим, а и радим у Београду. Но, директор је дуго тумачио потврду коју сам му донео преко својих танких наочара а онда је завртео главом. „Младићу, ваш отац јесте ово радно место добио као војник, али не због саме чињенице да је учествовао у рату већ због статуса ратног – војног инвалида“ рекао је „А, колико видим вама не фали ништа!“
Седео сам на тротоару и размишљао. „Па ниси ваљда довде дошао па сад да одустанеш!“ бодрио сам се. До посла ме је делио само тај дефект на левом рамену. И очева смрт наравно, али од ње још нико није побегао. Попео сам се на терасу спреман да скочим. Пад ће бити са мале висине и преживећу али ће бетон сасвим лепо да улуби моје раме, исто као татино кад је теглио замрзивач из Вуковара.
Отрчао сам на терасу и скочио. У победу, у славу, у посао! Ипак, нешто се десило. Када је требало да треснем о бетон глава је наставила да пада. Шта се десило? Док сам се ја попео на терасу неколико клинаца је украло поклопац шахта са улице. Глава ми је упала унутра.
И шта да вам кажем. Сада сам мртав. Но, ако ништа друго татина фирма је испунила обећање. Дошао сам на његово место. Али гробно.