Опет су наступили ОНИ дани у месецу. Нервозна сам и џандрљива, неподношљива. Не само да бих се свађала са сваким ко ми пређе пут, него би’ била у стању да некога лепо изуједам. Три пута сам извртала торбу на поставу. У новчаник ми се уселио паук, штрика оне своје мреже, и махне ми сваки пут кад тамо завирим. После се цинично церека, скот један безобразни. Меркам дечије касице и стално их запиткујем да им није остао који динар од ужине. Једва сам некако накуцкала за кифлу и јогурт, само да ме оне роспије из канцеларије не гледају к’о белу врану.
Док слуђена идем на посао, присећам се како сам се радовала првој плати и какве сам све планове правила пуна полета и (не)реалних жеља. Као што је ред, прву плату сам потрошила на чашћавање родбине и пријатеља. Онда су почела кашњења, која су се прво мерила данима, недељама, па и месецима. На крају је то изгледало овако: кад узмеш платни листић имаш за пола киле меса, док подигнеш кеш у банци буде довољно за 200 грама кафе, а кад стигнеш у продавницу цела плата залегне за туце шибица. Све то под условом да ишта од тога може да се нађе у продаји. Сваки пут кад се тога сетим, к’о нека сујеверна баба три пута пљунем, било – не повратило се. Срећом па је неко, некад, измислио чекове. У Србији смо њихову (зло)употребу довели до савршенства. Да њих није било, наше изумирање, које је у току, било би значајно убрзано, и то пропорционално проценту тадашње инфлације.
Било је само важно познавати некога у банци, да се не би губило време у бесконачним редовима. После је све лако. Одеш у продавницу, испишеш неколико километара чекова, уђеш у минус од кога би и Бил Гејтс банкротирао, а на крају месеца промениш десет марака, све лепо покријеш и ником ништа. Цветала је економија у свим нијансама сиве и црне. Све остало је тонуло. У Пандориној кутији остала је нада. Наша је била потпуно празна.
И данас, кад евро почне из дана у дан да расте, осетим зебњу и страх, које прати питање: “Неће ваљда опет?“ Оних неколико дана пред нову дозу финансијске инфузије, заричем се по сто пута да ћу паметније распоредити новце. Крећем се споредним улицама, да не бих пала у искушење да купим неку крпицу за којом “плаче“ мој орман. Али куја никако да стигне зеца. Још се “чрвене“ нису ни привикле на удобност мог буђелара, а већ стижу обавезе и захтеви. Струја, комуналије, телефон и остали месечни издаци однесу више од пола лове. Уз то обавезно се отвори понека непланирана рупа коју хитно треба крпити. И деци увек нешто треба: те блок, те свеска, гумица, бојице, опет свеска – као да се школа налази у некој паралелној димензији која “гута“ прибор. Више захваљујући срећи него памети, нисам подигла ниједан кредит, па ме мимоилазе напади гушења и буђење у голој води пред доспеће рате.
Систем “има се – може се“ траје четри-пет дана у вр’ главе, а онда преживљавам по принципу “сеци уши – крпи дупе“. Ишчекујем да улети неки путни трошак, кол’ко да има за векну хлеба и деци за ужину. Све друго може да чека…