Н: Добар Вам дан, господине. Ја дошао због разговора за посао.

А: Како се зовете?

Н: Бранислав Нушић.

А: Бранислав Нушић? То ми брате нешто јако познато…

Н: Па, мислим, није да се хвалим али мене сви знају…

А: Чекајте, ви сте глумили Бајазита у „Боју на Косову“? И Црног у „Сивом дому“?

Н: Бојим се да сте побркали, то је Бранислав Лечић. Ја сам Нушић.

А: Онда вас не знам. Него јел имате ви неку биографију?

Н: Не. Имам Аутобиографију.

А: Каква вам је породица?

Н: Ожалошћена.

А: Ау! А јел имате неку везу?

Н: Имам „Протекцију“.

А: Слабо, слабо! Колико имате година?

Н: Па… око 149!

А: 149! Па што човече нисте ушли у ПУПС?

Н: За тамо сам млад… Ставили би ме у омладину да лепим плакате.

А: Шта сте радили раније?

Н: Ја сам писац.

А: Писац? Аха то је оно што раде Марија Матеус и Сузана Манчић…

Н: Не познајем колегенице.

А:  За који блог пишете? Како вам је име на Фејсбуку? Колико вас људи прати на Твитеру?

Н: На чему? Ја стварно не знам шта причате…

А: Немате компјутер?

Н: Немам.

А: Па какав сте ви то писац а немате компујтер? А шта сте писали?

Н: Исмејавао сам власт. Писао хумореске о бахатим министрима и стављао на тапет нашу малограђанштину!

А: Е онда за вас дана нема да има посла. Власт данас исмејава саму себе. Министри су смешнији од вицева, закони личе на афоризме и што уопште да неко чита вашу књигу кад има ТВ Дневник…

Н: Па шта ми онда саветујете?

А: Само да размислим… Ви сте страшно стари. Некад сте били познати. Исмејавате власт али нисте опасни по власт. Имам посао за вас!

Н: Једва чекам да чујем!

А: „Фарма 5!“  Почела на Пинку!

Н: Али ја никад нисам писао басне…

А: Господине Нушићу, време је да почнете. Јер, Србија је нажалост завршила са бајкама.