У северозападном делу бачке равнице лежи Сомбор, град богате историје, традиције и културе, град барокних звоника, тргова и паркова, широких улица са дрворедима кроз које још увек каска фијакер…
Зачетак „Раванграда“ треба тражити на једном од 14 острва непрегледне мочваре, коју је река Мостонга својим током обилато разливала, а данас је она незнатна речица у западном делу сомборског атара. Имена насеља, на острвима Мостонге, јављају се тек доласком Словена и Мађара у ове крајеве, али да су та подручја и раније била насељена доказују археолошки и нумизматички налази (постоје и у Градском музеју Сомбора). Тешко је рећи ко су били први становници ових крајева, па чак ни за период Сеобе народа не можемо са сигурношћу тврдити који су све народи овим крајевима пролазили. Преко Бачке, која се налазила на путу Сеобе народа, сручили су се према југу, тражечи нову домовину многи народи, настанивши се за дуже или краће време и у пределу Сомбора (Келти, Јазири, Сармати, Хуни, Готи, Авари, Славени и Мађари). Врло је слабо осветљено раздобље од доласка Славена и Мађара све до турског периода.
У XIII веку развијају се утврђени градови због опасности од пустошења Татара. У то време спомиње се насеље Сент Михаљ, касније Цобор Сент Михаљ, што је по бројним ауторима, својом територијом идентично са данашњим Сомбором. Цобор Сент Михаљ био је у поседу властелинске породице Цобор кроз четири столећа. Због све веће опасности од Турака, породица Цобор 1473. године диже утврђење окружено шанчевима, насипом и кољем, а око утврђења налазила се река Мостонга. Ипак и поред добро организоване одбране, 1541. године Турци су утврђење заузели и од 1543. године, по угледу на Србе староседеоце, место бележе под именом Сомбор.
Сомбор је у турско време седиште нахије. Из тефтера из 1579. године сазнаје се да су становници тих крајева у то време били углавном Словени, који су се бавили земљорадњом, док су Мађари побегли северније. У Турском периоду Сомбор је утврђен град (1541.-1687.) и носи чисто турско источњачко обележје. Турски путописац Евлија Челебија 1665. године, бележи да у Сомбору има 200 радњи, 14 џамија, 2000 виших и нижих кућа покривених ћерамидом и др. Године 1578. бројао је 182 турска и свега 17 словенских домаћинстава.
После пораза код Беча 1683. и Будима 1686. године, 12.9.1687. године Турци су без борбе предали Сомбор. У то време се у Сомбор насељавају Срби и Буњевци. Сомборсци су 1691. године учествовали у бори против Турака код Сланкамена, где је и погинуо њихов капетан Дујо Марковић. После Сенћанске битке 1697. године Бачка је коначно ослобођена турске власти. Потписивањем Карловачког мира, организује се Потиска војна крајина са 13 „војних шанчева“ у Бачкој, између којих је и Сомбор са капетаном Јованом Бранковићем на челу. Утврђење које је остало од Турака обновљено је. Спољни део града окруживао је шанац са насипима.
Према подацима 1720. године Сомбор има 2.916 становника. Године 1745. укида се сомборски „војни шанац“ и Сомбор потпада под Бачку жупу. На молбу Сомбораца, царица Марија Терезија 1749. године Сомбору додељује Повељу слободног краљевског града за суму од 150.000 форинти.
Сомбор је у то време седиште из којег се спроводи колонизација у Бачку.
Године 1786. Сомбор постаје седиштем Бачке жупаније, а 1802. седиште сједињене Бач-Бодрошке жупаније. Исте године приступило се изградњи жупанијске зграде у Сомбору.
Године 1785. Сомбор већ има 13.360 становника.
У XVIII и XIX веку обликује се и физиономија језгра града са три трга (садашњи Трг Светог тројства, Трг ослобођења и Трг Републике), Главном улицом и улицама Лазе Костића, Париске комуне, 7.јула и деловима неких других кружних улица. Управно административне зграде грађене су раскошно по угледу на архитектуру Беча и Будимпеште, као и репрезентативне спратнице са становима на спрату и трговачким и занатлијским радњама у приземљу. Касније град се ширио дуж међумесних путева који су се од централног дела града радијално разилазили у све правце.
Године 1851. Сомбор има 22.886 становника, много више него што је тада имао Београд, Загреб, Осијек, Нови Сад.
На промене економских прилика, броја становника и на територијални развој нарочито позитивно утичу следећи догађаји везани за Сомбор:
Пуштање у погон Великог Бачког канала 1802. године
Спајањем Бачке и Бодрошке жупаније 1802. године, Сомбор постаје седиштем много веће области
Појава железнице 1869. и 1870. године која пролази кроз Сомбор и везује Панонску низију са Јадранским морем
Први светски рат прекинуо је период значајног развоја у економском и културном погледу. У периоду између два рата, административно седиште из Сомбора прелази у Нови Сад, што доводи до извесне стагнације привредног развоја Сомбора.
За време II светског рата под руководством КПЈ у Сомбору се ствара покрет отпора у коме учествују Светозар Марковић-Тоза, Радивој Ћирпанов, Каменко Гагрчин, Вера Гуцуња, Ерне Киш, Јожеф Флозбергер и други. Многи родољуби пали су у херојској борби против окупатора или су одведени у концентрационе логоре, но ипак највише сомбораца погинуло је по ослобођењу града (21.10.1944.) у завршним борбама против окупатора, у борбама на Дунаву – Батинска битка и на Драви – Болнанска битка.
По завршетку II светског рата почиње ера снажног привредног и културног развоја Сомбора и читаве општине.
Осим пољопривреде и индустрије у сомборској општини развијена је трговина, занатство и саобраћај.
Сомбор је град и са богатом културном традицијом. Познато је да је Сомбор имао школе у турском периоду, за турску децу, а забележено је да у Сомбору 1687. године постоји и школа за хришћанску децу, међутим прва основна школа у Сомбору основана је 1717. године, прва средња школа 1759. године, а 1778. године основана је Норма – школа за припремање будућих учитеља. Учитељска школа почела је са радом 1816. године, а гимназија је основана 1869. године.
Сада у Сомбору има преко 20 основних школа, више средњих школа и Педагошка академија.
Од посебног значаја за културни живот Сомбора су бројне установе културе које делују у оквиру свих националности у општини.
„Нема још један град који има такав центар и венац око њега, који је скоро савршен булевар, а унутар тог венца постоји извесна, рекао бих музичка ритмика. Као што у музици постоји главни мотив и као што се из њега развијају споредни мотиви, тако се у сомборском венцу из центра гранају спољне центрифугалне улице. Али, како се гранају? Нису праве, свака има полукружни облик, свака кривуда. Ја то називам – грљење улица! То грљење Сомбору даје интимност, топлину, љупкост … и то је заиста драгоцено! Цела културна традиција Сомбора може се објаснити тим паметним, интелигентним, савременим и стручним решењем његовог венца. У том тлоцрту све је предвиђено. Рецимо, улице не избијају једна на другу, свака је за неколико корачаја померена, тако да се, док човек хода једним правцем, увек отвара нови видик. Кроз Сомбор се човек не креће праволинијски, увек мора обилазити, прелазити, залазити… то разбија монотонију, у томе има пуно хуманости. Осим тога, такад распоред улица врло је практичан: ветар никад не може ударати пуном снагом кроз град. На све се рачунало. План венца радио је прави уметник!“ (Милан Коњовић, сликар)
„Ова архитектура посебно као и тргови које архитектонски објекти затварају, дала је печат идентитету амбијента града. Зеленило које окружује центар и оно које чини парковске просторе, првобитно изведене као барокне хортикултурне целине, даје коначан облик града. Сви гласни правци кретања становништва, како пешачког, тако и колског, јер се путовало кочијама, завршавају се архитектонским објектом изузетне лепоте. Долазећи од Баје, касније железничке станице, или просто са севера, у визури путника или пешака налази се објекат у неокласицистичком стилу – Препарандија. Настављајући пут главном улицом према Бачу или према југу, у процепу дивних крошњи бођоша и тиса уздиже се објекат Жупаније. Ако се путник заустави у оси центра града отвара му се поглед према истоку са велелепном Кронић палатом, а према западу, преко дивног Трга пружа се поглед према Хотелу „Слобода“ са примесама готике на фасади. Долазећи из правца Дунава, путник сусрет са градом доживљава кроз архитектуру централног објекта градског магистрата – Градске куће. Ма колико субјективна била чула посматрача, овај амбијент немогуће је заменити са другим. Сваки простор наставља се на претходни: то су грађани Сомбора осетили више него ико други, то континуално настављање простора, то сажимање амбијента и његовог посматрача рађа се са сваким становником овог града, он живи са њим и носи га дубоко у себи ма где се налазио.“ (Иванка Јовановић, архитекта)
У Сомбору као и неким местима сомборске општине постоји више значајних установа културе, уметничких дела и грађевина који су због свог изузетног значаја и вредности законом заштићени:
Градска кућа – једноспратница у централном делу градског језгра, током година постала је симбол града. Данашњи изглед датира из 1842. године када је преуређена за потребе градског Магистрата. У приземљу ове зграде смештене су продавнице и Градска кафана, док је на спрату концертна сала за наступе уметника.
Галерија „Милан Коњовић“ – налази се насупрот Градске куће, саграђена је 1835. године и у њој је била смештена прва апотека у Сомбору. Данас чува и јавности приказује у свом изложбеном простору дела нашег суграђанина, чувеног сликара Милана Коњовића.
Грашалковићева палата – некад седиште Провизиријата за Бачку и Срем и Управе царских добара. Ту су досељеници добијали распоред и тапију за земљу и места у која ће бити размештени.
Зграда библиотеке – налази се на Тргу Цара Лазара и била је прва мађарска читаоница у Сомбору грађена 1884. године. У њеном дворишту налазе се спомен бисте сомборских писаца Вељка Петровића и Лазе Костића.
Турска кула – узана једноспратница грађена на темељима и од материјала једне турске џамије. Данас део Историјског архива на Тргу Цара Лазара.
Жупни двор и црква Светог Тројства – чине јединствену целину, а датирају из 1743. Године. У једној од просторија предата је 1749. Године повеља царице Марије Терезије.
Жупанија – велелепна грађевина која се налази у предивном парку у центру града, има четвороугаони облик, а грађена је од 1805. до 1809. Године. Данашњи изглед потиче из 1882. Године. Када је завршена имала је 365 соба од којих је најлепша свечана сала са сликом Ференца Ајзенхута „Битка код Сенте“. Жупанијска зграда саграђена је за потребе администрације Бачко-Бодрошке жупаније, а данас је седиште градске управе.
Слика „Битка код Сенте“ – дело монументалних димензија (4×7 метара) рађено уљем на платну тканом у једном комаду. Композиција представља истинити догађај, битку код Сенте, која се одиграла септембра 1697. Године и где је уједињена аустроугарска војска под командом принца Еугена Савојског до ногу потукла турску војску и тиме знатно допринела потписивању Карловачког мира 1699. Године. Слика је урађена 1897. Године и постављена на данашње место, а у поводу обележавања 1000 година доласка Мађара у Панонску низију.
Установе културе, спортско-рекреативни центри и објекти:
Градски музеј, Историјски архив, Народно позориште, Народна библиотека „Карло Бијелицки“, Галерија „Милан Коњовић“, Салон ликовне јесени, Читаоница „Лаза Костић“, Спортски центар „Соко“, Градска хала „Мостонга“, Градски стадион, Спортски терени тенис клуба „Жак“, Шикара (5 км од центра града) је најстарије излетиште сомбораца са теренима за фудбал, мини голф и тенис. На обалама канала између Сомбора-Бездана-Бачког Моноштора налази се и неколико туристичких викенд насеља.
БАЈКА О ЗЕЛЕНОМ ГРАДУ
„Био једном, преко седам мора и седам гора, један град који је још веома давно, у записима старијим од два века помињан по дивним воћњацима, зеленим површинама и цветним баштама. Његова околина, све до Дунава, била је у то време још мочварна.
Живео је у том граду један болешљиви градоначелник који је, будући добар човек, желео добро свом народу, када већ себи није могао да помогне.
Звао је ЧИХАШ БЕНЕ.
Хтео је да људима обезбеди здравији ваздух како би се зауставиле заразне болести, чије је легло била мочвара. По његовом налогу засађени су бођоши испред кућа, а станари би их неговали, јер јао ономе који то пропусти! Био би прописно кажњен.
Грудоболни градоначелник подарио је граду здрава плућа. Фијакером се возио градским улицама и није дозвољавао да се осуши огромно, јако, здраво дрвеће дубоког корења, дебелог стабла и раскошног лишћа, које је наткривљивало улице.
У пролеће када би се дрвеће оденуло у ново, зелено рухо, крошње су се састављале, па када станете и погледате низ улицу пред вама се отвара зелени тунел коме се не назире крај. Ни сенка летњих шетача се није могла видети. Све је било тихо, а ваздух чист.
Оно што је започео сомборски градоначелник, Чихаш Бене, наставила су са још већим жаром, следећа покољења. Тако се по зеленим површинама наш град Сомбор нашао међу седам водећих у свету. Израчунали су, када би дрвеће посадили једно до другог, правило би хладовину путем све до Београда, а можда још и даље…
Птице у крошњама раздрагано цвркућу:
Зато је трава – да се зелени,
Зато је цвеће – да се шарени,
Зато је дрво – да листа и да зрном зими јата храни,
Зато је лепо – ДА СЕ БРАНИ…
Стопама Чихаш Бенеа корачали су многи… живели су дуго и срећно, а можда још увек живе…
Бајка још траје.
ОВА је бескрајна.“
(непознати аутор)