Балкан је феномен по много ствари. Примера ради, где још можете да видите толики број незапослених, али у исто време толико препуних кафића и толико скупих аутомобила? Где још можете да видите толики број згодних младића и девојака, али у исто време да хара бела куга? Где још можете да видите клинчарију како игра фудбал и кошарку на сваком ћошку, али у исто време да тимски спортови назадују? То су само неки од примера, има их још наравно, али док би споменуо сваку контрадикторност ових простора ово моје писање би се претворило у Шехерезадине приче их 1001-е ноћи, а ви би вероватно заспали брзином бега швалера изненађеног повратком мужа одабранице свога срца (или неког другог дела његове анатомије, то остављам вама на процену).
Елем, феномен који је мени упао у очи је послеизборна ћутња. Да, добро сте чули. Не, не мислим на предизборну ћутњу која означава предах бирачког тела од пропагандних активности страначких активиста, предах од чишћења улаза зграде од летака, предах од стругања плаката са огласних табли и свих осталих чаролија преизборне кампање. Не, мене то не занима. Мени је много занимљивија послеизборна ћутња. Многи од вас се вероватно питају а шта је то послеизборна ћутња. Па, да будем веома кратак, то је она непријатна тишина која магијским моћима запоседне уста свих новоизабраних функционера и толико је је та магија јака да они не могу да више говоре о свему ономе о чему су причали у току тек протекле кампање. На сваки спомен неке од њхових речи гледају вас бело као да се кроз маглу помало сећају онога о чему причате, али ипак им се у погледу назире да ипак мисле да сте ви то сањали и да се то у ствари није десило. Сваку особу доброг срца тај феномен сигурно забрињава. Чак постоје теорије да је у питању и неки вид амнезије. Да ли је могуће да чином седања у одборничку/начелничку/председничку итд. фотељу дође до неке хемијске реакције у главама наших политичара и да они због тога забораве своја предизборна обећања!? Стварно не бих знао да дам конкретан одговор на то питање, ипак сам ја само скромно пискарало, нисам научник. Али оно што могу да кажем је да имам поуздана сазнања да ипак ни немуштост ни амнезија не остављају трајне последице! Ипак, сваке две/четири/пет година (све у зависности од трајања мандата) наши политичари се сете свега што су нам обећали пре неколико година и онда нам поново обећавају да ће да саграде те куле и градове, да ће да привреда да се уздигне брзином муње, да ће сваком мушкарцу бити већи полни орган, и да ће свакој жени порасти груди.
У сваком случају, нама као немим посматрачима не преостаје ништа друго него да се надамо да ће да се ускоро на тржишту појави неки лек. До сада опробане методе ипак не показују довољну ефикасност и за сада се може рећи да немамо адекватно решење на овај велики проблем. Ипак, не треба бити песимиста. Ако је модерна технологија толико узнапредовала да можемо да пошаљемо човека на месец не видим разлог зашто научници не би могли да нађу решење за послеизборну ћутњу.
Аутор: Срђан Обарчанин