Постизборни синдром је болест, први пут заблежена после пада Берлинског зида у земљама Источне Европе. Болест је веома раширена и на нашим просторима! Синдром је веома озбиљан и изазива веома непријатне симптоме. Јавља се неколико месеци после избора и најчешће се испољава као „опште неповерење у политичаре и државу“!

Код старијих особа долази до акутног и хроничног гађења на политичаре и политику, до озбиљних алергија на помен политичких странака и пре свега страначких вођа. Код неких старијих особа карактеристична је и појава ефекта „пилеће памети“ или „пилећег памћења“! Неки стручњаци тај ефекат називају и „ефектом кокошијег мозга“. То је најблажи облик болести, јер оболеле особе брзо забораве на предизборна обећања и настављају да кличу политичарима истим жаром као и пре избора! С друге стране, постоји и ефекат „магарећих ушију“! Овај ефекат се манифестује тако што људи код којих се он јави, када се погледају у огледалу, виде, уместо својих, магареће уши!

Код млађих особа, постизборни синдром изазива трајна оштећења воље за учењем и вере у будућност! Такође, долази и до озбиљних поремећаја поверења у државне институције и установе. Као нус ефекат постизборног синдрома, јавља се повећано интересовање за припадношћу навијачким групама и екстремистичким покретима.

Источна Европа је донекле успела да се избори са овом непријатном болешћу и да њене ефекте и појављивање сведе на подношљиву меру, док код нас овај синдром одолева свим напорима и акцијама како државе тако и надлежних институција! Разлоге за такву резистентност болести можда треба тражити и у томе што су поједине групе грађана, из необјашњених разлога, имуне на ову болест. Не постоји научно објашњење зашто је то тако, али постизборни синдром никада није регистрован код особа запослених у полицији, министарствима и битнијим државним ресорима. Такође, на болест су имуни сви чланови владајућих странака, од председника странке до председника месне заједнице!

Код нас је обољење први пут регистровано после првих парламентарних избора, почетком 1991. године! Посебно важан догађај се догодио 9. марта те године када су оболели спонтано изашли на улице и помахнитало јурили за беспомоћним милиционерима, оклопним возилима и тенковима! Тада су забележене и прве жртва овог синдрома!

Остаје да видимо шта ће будућност донети. Да видимо да ли ће уродити плодом искрени напори владајућих структура да се ова болест, која омета развој нашег проевропског друштва, коначно искорени!

Bob Rock

Лајкујте нашу фан страницу! :)