Да ли, понекад, размишљате о поздравима приликом сусрета?

Пожелимо некоме “Добар дан”, а обоје знамо да неће бити добар, јер баш тог дана дођосмо у банку да узмемо кредит. Нама није добар, јер морамо да потпишемо “пакт са вуковима”, а није ни банкару, јер ће, вероватно, морати да чује тужну причу и разлог што узимамо кредит.

Муса Кесеџија и Марко Краљевић су се пре туче поздрављали са: “Здраво да си, делијо незнана!” После тога би, најчешће гледали да један другоме наруше то здравље – буздованом најчешће.

“Смрт фашизму- слобода народу!” Е, баш ми је поздрав, када желимо некоме смрт.

“Помазе Бог!”  Леп поздрав, а шта да радимо са атеистима? Ко њима да помогне? Не можемо их поздравити са: “Помози сам себи, јер нико други неће!”

“Селам алејкум!” Такође, леп поздрав, мада већина не зна шта значи. Селамом смо пожелели мир ономе коме је поздрав упућен.

Кроз поздрав видимо ста нам недостаје: мир, здравље, божија помоћ…

Мени недостаје новац… Како ја да поздрављам?