Наш народ не воли да чека у реду. Увек би неко да се прогура преко реда. Увек неко има везу, преча посла од чекања или је једноставно безобразан. Ако чекамо код лекара увек ће се наћи неко да уђе – само нешто да пита. Данас сам био у банци и истовремено се деле пензије из Србије и Немачке. Пензионери углавном стрпљиво чекају и причају, друже се… Понеко хоће да упадне преко реда али бива враћен на своје место убрзо и све се враћа у  неку учмалост.

Када питамо некога како је и он нам одговори да је све у реду, да ли је? Када нам вољено биће каже да је СВЕ У РЕДУ знамо да није. Знамо да смо нешто гадно забрљали. Иако можда поверујемо у то ипак се осети нека горчина у тим речима.

Сви редови су зачињени онима који би да добију нешто прекореда сем једног. Ред пред шалтером за лутрију. Ту се нико не гура. Сви би да буду фини да не избаксузирају и можда због свог понашања остану без среће. Како је беспарица све већа ти су редови све дужи. Ипак у њима се стрпљиво чека. Сви са пуно наде стоје и чекају.

Постоји још један ред у коме се нико не гура. То је ред за одлазак са овог света. Никоме се не жури. И када оде неко старији приликом изјаве саучешћа обично кажемо: „Ма само нека иде по реду…“

Мада не иде увек по реду – Не иде по реду него кога позоведу.