И тако седим за компом, буљим у празну страницу “word-а” и размишљам како да напишем текст на бар једну од многобројних тема које ми се врте по глави недељама уназад. Значи имам тему, знам и како да напишем, али све делује некако кратко, више личи на хаику него на текст. Ваљда зато што је мени све јасно, ја сумње немам, и покушавам да не залазим превише у филозофију, зато је све стало у статус који сам поставила пре неки дан и на фејсу и на твитеру:
„ХОЋУ КАМПАЊУ ПРОТИВ ЛИЦЕМЕРЈА!“
Воле људи да се лепо лажу а онда да се још лепше оговарају и мрзе. Воле људи да се праве да су нешто што нису и себи приписују особине које немају. Вероватно се стиде сами себе.И ста сад. 80% људи вероватно не жели исто што и ја. Кажу да је лицемерје данас постало нормално, да је то нешто са чиме се живи (па, од тога се не умире), а ја стичем утисак да је одувек присутно само се мање видело или му је бар теже било ући у траг. И, гле, парадокса – што се више види то га људи више прихватају и оправдавају. Зато се лицемерни више ни не крију, јер знају да им је дволичност унапред опроштена, и увек има неких олакшавајућих околности. И мада би требало да фолиранти имају рок трајања, и то веома кратак, људи око њих и даље играју њихове игре чак и када их виде у правом светлу. Можда је та олакшавајућа околност управо чињеница да су у ствари сви заједно дволични – има логике лицемерје веома често двострано.
У сред ових мојих размишљања, као дупе на ношу легне ми узаврела ситуација о некој нашој земљакињи која је тамо негде у Холивуду снимила серију у којој је учесница “веома сугестивног приказа оралног секса“ и секса уопште као таквог – тог блудничења, тог непримереног понашања за једну Српкињу??!!! Сад шта је ту ко рекао, да ли је рекао, чега се она стиди а чега се стиде други то је сад све питање јер утркивање у сензационализму је више него дискутабилно. Али видим опште комешање. Сад су сви паметни и морални, и ту се враћам на лицемерје – онолика голотиња у нашим српским (југословенским) филмовим, сисе и дупета на све стране али кад се неко наш скине у Холивуду и направи каријеру, ауууу… то је већ озбиљан прекршај.
Закључак бр 1: кад се скидаш за ситниш онда је то уметност а кад се скидаш за велике паре онда је то порнографија и настраност.
Закључак бр. 2: кад се скида неко други, тако зарађује и постаје познат те паре су лоше. То наравно изговарају они чија скоро свака реченица звучи: „Ја никад не бих…бла бла бла… јер имам ниво… бла бла бла и знам шта су праве вредности бла бла бла…“ – наравно лицемерни какви јесу у себи прижељкују „непристојну понуду“ коју би без размишљања прихватили.
Или је можда ствар у томе што је та девојка „наша“ (при том, својатамо је сад кад су је признали „тамо негде на западу“ ко што својатамо и све остале успешне). Заборављено је да је пре неких 20так година једна „њихова“ глумила у светском хиту препуном секса, везивала мушкарце, ширила ноге пред гомилом детектива и своје партнере убијала шиљком за лед (наравно све ово у филму) – то је било све феноменално. Није било стида ни срама, а жена се коначно винула међу звезде и постала секс симбол.
Какви год да су разлози, нема олакшавајућих околности – дволичност је увек иста. Има исте карактеристике како год да је зовемо, али време је да ствари зовемо правим именом. Као толерантна особа, сматрам да је у реду свако чињење и нечињење које је лични избор и друге људе не повређује. При том не говорим о моралној повреди – морал је варијабилан и често служи као параван многим неморалним стварима, али о томе ћу неки други пут. По мени лицемерје је опасно и треба га сврстати у кривична дела, као посебну категорију. Али као што сам већ написала – 80% људи се са мном не слаже, и то ме не узнемирава, само желим да знају да их видим, препознајем и чујем и да тражим оне људе који јесу оно што јесу, а да ми лажњаци нису потребни.
Аутор: Ива Игњатовић, код које речи имају право значење. НЕ је НЕ.