„Кад стигосмо под шатора

У цигански дворац леп,

На мом коњу све је суво,

Покис’о му само – реп.“

Циганин хвали свога коња, Ј. Ј. Змај

Негде у Африци, 1652. године, Јан ван Риебеецк, онако ошамућен од умора и дуге пловидбе, ступа на дивље, пустињско тле и налази се очи у очи са наоружаним домородцима. Да нису толико збуњени његовим тиркизним капутом ондашњег еквивалента Гучију и маркантним, поносним држањем као у просечног џипаџије, уцмекали би га са свега неколико стрела, провереном методом. Или, још проверенијом, каменом у главу. Међутим, два минута збуњености била су довољна да Риебеецк и његова досетљива екипа дограбе тробојку и набаце шармантне, пропагандне осмехе. Риебеецк забада заставу у земљу и обраћа се дивљацима ускличући дивну вест: „Честитамо, добили сте статус кандидата!“. Даљу причу знате.

Колико је промоција важна, излишно је говорити. По професорском речнику, она је као компас за морепловца, штикле за младу удавачу, чеп за Кока Колу, она је нешто без чега се не може замислити цивилизација. Када би се професорски речник превео на домаћински, промоција би била она корисна хемијска твар која би натерала пиле да се радује кољачком ножу, а чије би дејство престало тек онда када би црвенкаст нож већ лежао у судопери. Промоција је, по дефиницији, један од најважнијих облика манипулације од кад постоји слободно ропство. . пардон, слободан избор. Данас те пуштају да сам бираш, само ти мало помажу у том избору. Не превише, тек кажу неку лепу реч (као на пример, „Европа“) тек понекад (као, на пример, 5249 пута дневно), па обаве неку фину, дискретну демонстрацију или прикажу некакву значајну домаћу личност која се професионално бави тенисом. Оваква промоција тениских личности намењена је људима из далеких крајева који су довољно глупи да помисле да су у некој земљи сви њени становници професионални тенисери баш као тај један промовисани, и да, захваљујући томе, имају боље мишљење о тој земљи (при чему их за то мишљење нико и не пита нити је икога брига за њихово мишљење док год рате за кредит редовно пристижу). Промоција, када је не врше лидери наше државе већ способни људи, може да има ефекта и на особе вишег еволутивног ступња. Та права промоција функционише отприлике овако: уместо да те, као некада, бичују да се одрекнеш свог сотоне и примиш хришћанског (да простиш, сотону), способни промотери функционишу мање као инквизитори, а више као људски мужјаци деветнаестог века: говоре вам да вас воле и да вам желе све оно дивно што желите сами себи не бисте ли урадили оно управо супротно од онога што желите. Или што мислите да желите. А оно што, баш као и као фина дама деветнаестог века добијате је, да простиш – статус кандидата. Сада када смо се кандидатурисали то јест демократизовали, постали робови. . . кхм, пардон. . . постали људи, и одрекли се свог традиционалног дивљаштва зарад цивилизованог дивљаштва, образујемо се, постајемо велики ДрМр-ови и знамо много више о промоцији. Таман толико да закључимо исто оно што би пре десетак година рекао наш просечан сународник: „волео је ко је измислио! „. Добро, не баш дословце, али тако нешто би рекао наш просечан сународник који иначе има обичај да се размеће тим и сличним љубавним мудростима.

Осим промоције, постоји још нешто што наш демократски, капиталистички век разликује од других векова – капитализам не дискриминише. Бар не много. Капитализам воли све робове, пардон – хтедох рећи све људе, без обзира на пол, расу или сексуално опредељење. Правило демократских друштава је да, док год си профитно орјентисани и употребљиви робот, имаш право на слободну љубав, слободан секс и слободну забаву током оних преосталих 6 сати живота. Речју: слобода. Слобода је нешто метафизичко, као нпр. савест или доброта, што значи да она у ствари не постоји и да је измишљена као средство промоције. Слобода је нешто попут некупљене лизалице за дете, попут плате код српског предузетника, или попут шунке у Матијевићевој стишњеној шунки. По језику капитализма и демократије, слободу дефинишемо као твоје право да одабереш каријеру док си деветнаестогодишња слинава бена која ништа не зна о животу, и да затим своју професију прилагодиш тржишним захтевима (што значи да свака хуманистичка наука одавно нема додирних тачака са хуманошћу, већ са вођством, лидерством и сличним видовима садизма), а све то да би слободно одабрао себи партнера у складу са својим жељама, али партнера који је исти као онај на телевизији – јер су твоје жеље исте као оне на телевизији. Баш као Бред и Анџелина. Или као Бред и Бред, с тим да Бред и Бред имају обавезу да се промовишу шетајући по нечему што се зове парада поноса. Парада поноса је облик промоције у виду шетње који као симболику има ваше мољакање целог света да вас прихвати као нормалне. Ово ваше мољакање и понижавање демократија зове некаквом борбом, а сви остали схватају као вашу неодољиву, мазохистичку жељу да вас преобрате убијањем од батина или класичним, источњачким каменовањем. Будући да сте обелоданили оно што је требало да остане у вашем дому и срцу, и то свету који само чека некога ко се разликује да му буде дежурни кривац за спроведену демократију, никад не знате ко ће вас сачекати иза ћошка спреман да вас преобрати. Каменовањем, како другачије? Ем што сте пребијени, ем што сте мољакали (а мољакање је тааако геј), уз то још својом промоцијом ништа нисте постигли сем да на себе скренете пажњу коју не желите да скрећете.

И жене имају одређене видове (само) промоције, што ћемо даље поступно објаснити. Жене у демократији су потпуно луде. Не постоји ни једна жена која неће похистерисати из чиста мира, вољно испразнити два шаржера берете у туђе сватове или разбити сервис за ручавање о главу човека који потврђује све што је она рекла. Жене то раде искључиво из једног разлога – зато што им се може. И заиста, инсталирање демократије ишло би у корист једино женама да оне немају ту проклету обавезу самопромоције. Самопромоција жена у капитализму своди се на сипање читаве плате у приватне кипарске фондове сумњивих предузетника кроз куповину целе једне козметичке и естетске филхармоније. Ни једно козметичко средство жену никада не учини лепшом, Бред који је волео Бреда и даље воли дечаке, свет који не обраћа пажњу на њу наставља да је игнорише, а она упорно купује козметику увећавајући улог сваког следећег пута (н+1) док један загорели Куманчан не попије литру јегера са промоције и одлучи да зажмури. И да јој каже да је лепа, баш као Анџелина. Без Бреда. Бред је са Бредом на паради. . .

И ето га – просечно поподне у демократској земљи будућој чланици: Анџелина седи у Куманачкој главној улици, гледа славске рингишпиле кроз прозор јер кабловска није плаћена, слуша радио и избројава да је, у вестима, петохиљадити пут изговорена реч „евроинтеграције“ у последњих шест сати. Понекад се у радио вестима убаци извештај о шетњи Бреда и Бреда који се боре за своје право да живе живот како желе, али против погрешних непријатеља. Радио-водитељка у паузи извија трепавице новом супер лиqуид диамонд ласх маргаретх мередитх адриана сеxy цурвес маскаром, док њен колега пушта у програм ону стару ствар за прву смену: „пламене зоре, буде ме из сна. . . „. Куманчан током деветог, неплаћеног сата на послу једним ухом успева да начује песму о плавим радницима и потеже из шаржера стару љубавну мудрост наших сународника:

„волела вас и промоција, и Слоба, и евроинтеграције, и статус кандидата, и. . . ух. . . демократија! „. . . или. . . па тако нешто је рекао.

 Аутор: Соња Николић