Рођен сам у СФРЈ (то је она држава, о којој су отпеване бројне „оде“). Деда ми је, свом малом унуку, приповедао, да је као младић отишао у партизане, како би дао свој допринос за слободу. Показивао ми је ордење, које је заслузио у рату. Очаран целом причом, у обданишту сам често причао о деди. Био сам поносан на њега…

Постах тинејџер. Држава је претрпела промене, те и партизани постадоше лоши момци. Четници тада беху популарни. Стидео сам се деде – бившег партизана.
Одрастао сам, а деда је уживао у пензији, која не беше мала. Ако се неко не сећа, да подсетим – учесници у НОБ-у су имали разне привилегије и додатке на пензије. Постало је свеједно, да ли је нечију прошлост обележила брада (масна од добре гибанице) или петокраке у шуми…остало је само оно – „како вам драго“.

Умро је деда. О покојнику све најлепше…а онда, чух неке приче. Мој деда, није ни био у рату. Није имао, ни петокраку, ни браду. Купио је ордење од партизана са алкохоличарским „стажом“. Уз помоћ подмитљивог судије и два плаћена сведока, добио је уверење о учешћу у НОБ-у, а наравно и пензију, коју је дуго користио.

Приче се испоставише тачним. Значи, мој деда је подмићивао и лагао, да би себи обезбедио лагодан живот. Да ли да га се стидим? Не! Мој деда је био претеча данашњег, српског друштва. ВИЗИОНАР! Поносим се њиме!