Драган нас је све изненадио одлуком да слави рођендан. У времену мутног вртлога транзиције свако од нас је дочекивао свој рођендан речима „Куд баш сад!?“. Данас је само рођење постало лаком и неодговоран луксуз а о рођендану да и не говоримо.

Читава симболика рођендана садржана је у оном првом када се организује ритуал шишања збуњене бебе која не зна где се налази. То шишање слављеника се наставља до краја живота.

Рођендан представља један од најподељенијих празника. Нико не воли да слави рођендан али зато на туђу прославу одлази четвороношке, јер две ноге нису довољне да га однесу довољно брзо на место будућег злочина.

Просечан Србин има увек пара само за колективне рођендане. Некада за Дан Младости а данас за Божић.

Данас, када је из нас готово сасвим испарио мирис књига и телесних течности са пода студентских соба, наше друштво избегава прославу рођендана као некада позив за војску. Да се разумемо, волимо се ми и све то али брате, треба узети слободан дан од џангризавог шефа и наћи добар простор јер комшије у шибици у којој живимо немају разумевања за народњаке до сабајле. И што је најважније, треба купити довољно ића и пића да се нахрани и напоји та маса људи који, и сами робови потрошачког друштва, једва чекају да их неко негде позове.

Када ме је Драган позвао на рођендан био сам убеђен да га слави на Фејсбуку. То је данас уобичајена пракса. Лепо се пицнемо, напарфемишемо па за лаптоп. Стављамо једни другима песме на профил и шаљемо апликације са поклонима. Милина! Једном сам у шали својим пријатељима предложио да на Фејсу прославимо и Светог Аранђела. Погледали су ме као да сам полудео „Па јеси ли ти крштен!? Свети Аранђел на Фејсбуку? Па сви знају да се славе славе само на Скајпу!“

Ипак, Драган је био децидан „Код мене, петак у осам“. Били смо у ребусу. Иако смо за време наших окупљања могли да причамо чак и о полним болестима наших бака тема новца је некако са годинама постала једини неосвојиви табу. Вероватно зато што смо сви знали све о сваком. А на тој берзи Драган је стојао најгоре. Годинама након факултета радио је такве марвене послове да би у поређењу са њима веслање на римској галији изгледало као туристички облилазак Средоземља.

Последњи ексер у ковчегу збуњености био је Драганов изричит захтев да му не купујемо поклоне. Под поклонима се наравно није подразумевала књига или дрво живота у саксији. У време студирања наше рођенданске журке имале су укус саучесништва. Свако је доносио шта пије. Тако би број гостију на послетку постао сасвим небитан. Но, када смо почели да живимо по становима и носимо кравате и стомак та пракса је многима почела да смета. Искрено, сви смо били убеђени да Драган мисли управо на такву врсту славља и да ће са своје стране, као и увек купити неколико литара пива које ће попити док ми дођемо.

Приближавали смо се његовом стану празних руку, након што смо се по давној навици окупили на једном од познатих градских места за кашњење. Решење енигме је било једино то да је Драган, наш Драганче по ко зна који пут доказао да је од свих нас највећа боемчина и фаца. Јесте, када смо пили по кафанама у ретким ситуацијама теже му је било да завуче шаку у џеп него у кошницу. Тачно је да је Лани за свадбу поклонио песму. Своју. Али све је то било само чекање праве прилике да се тај вагабундски феникс издигне из пепела просечности.

Зазвонили смо на његова врата и изљубили га. На столу су стајале грицкалице и ситни колачи а у кухињи неколико врста пива. У средишту се победносно цаклила влаша вискија. Правећи се да тражим вадичеп за силно вино на тераси завирио сам испод фолије и видео да нас чека „воз“ ћевапа и мешаног меса. Ах тај Драган! Гагица наш! Био сам убеђен да је нашао неки одличан посао и да то чува за крај вечери. Победио је! Опет је успео!

Негде на пола вечери стишао сам музику и пришао слављенику са чашом „шардонеа“ у руци. „Даме, господо и сви остали присутни, хтео бих да одам почаст овом човеку овде! Професоре Гандраши! Направио си највећи рођус ове године… И не само од својих него и од наших… и што је најважније, ниси нам ни поклоне тражио! Па то није било ни у време „Студењака“ када смо морали да се солидаришемо по систему „свако по флајку“…“

„Хвала Мићо. Него када си већ код поклона…. Ја нисам тражио да ми их донесете, као ни пиће. Мислим, какав је то рођендан ако ми га ви финансирате. Не бих да патетишем али примећујете сви да нас је проклети новац удаљио једне од других. Више се не виђамо јер не можемо истовремено да плаћамо клопу и пиће и да плаћамо рачуне. Стога сам ја нашао решење…“

„Реци професоре! Реци па за појас задени!“ лупио сам га по рамену видно припит.

Драган је отишао до фијоке и ставио на сто неколико папира.

„Шта је ово Гагили?“

„Рачуни. Класика. Инфостан, Интернет, рата за кола… Све је ту.“

„А зашто нам то показујеш?“

„Па да ми их платите.“

Погедали смо га чекајући наглу промену расположења. Ипак, није праснуо у смех као увек у таквим ситуацијама.

„То је моје решење. Ја купим пиће и храну а ви мени покријете рачуне. Да сам ја платио рачуне не бих имао ни цвоњка за рођендан. Овако ће и вук бити сит и овце у строју.“

Погедали смо се па онда један по један посегнули за новчаницима. Као за инат нисам понео ни динара. Морао сам да позајмим новац да бих свом другу за рођендан платио инфостан.

Када су ме колеге на послу следећег дана питале шта сам му купио, погледао сам их и рекао „Оно што највише треба сваком грађанину Србије. Нормалан живот.“