О дивне ли су наше  рупе на путу! Просто не знам како бих возио да није њих. После више месеци проведених  на Копаонику,  на жалост не као туриста него као војник, заборавио сам да ходам по равном.  Саплитао  сам се о раван пут. Навикавње на цивилне путеве је трајало неко време.

Замислите сада да се сада све рупе закрпе. О, ужаса! Не  бих више знао да возим. Таман  сам навикао куда могу да прођем а куда не. Док сам возио рено 4, ауто кога не занима  какав је пут, нисам много марио за рупе. Сада кад сам своју позадину смеитио у седиште финог лепог аута, који је још и низак, упознао сам сваку рупу у граду.  Неко са безобразном маштом  би помислио да пишем о неким другим рупама и утицају аутомобила  на проналажење  истих.

Ако кренете из центра града ка периферији, не треба ићи  путем који је најкраћи. Одоше амортизери или као мени пре неки дан  ауспух! То су наши врли градски оци лепо смислили. Идите  заобилазним путељцима. Видите каквих све лепих кућа има. Што само  центар града да се развија?! Шетајте и возикајте се мало и по сокацима.  То је добро за развој економије. Па кад и буџаци заживе новим привредни животом  разрезаће нове порезе. Од пореза ће закрпити рупе. Све! Не само до њихових кућа. Да се један од њих не ожени прилазни путеви до његове  куће не би били окрпљени никада. Нема смисла да сватови  возе лево десно а да буду трезни.

Када све буде лепо и налицкано,  без кратера,  нећемо више уништавати  наша возила по путевима  него, као сав нормалан свет, после пар пива у бандеру!

Живели!!!