- „’Ил ме жени ’ил тамбуру купи, ја у нешто ударати морам!“
- „Ко се бије – тај се воли!“
- „Батина је из раја изашла!“
- „…кад то човек чује, он устане из сандука, па узме батину и дозове жену у собу: “Ходи, жено да ти кажем. Па све батином по њој: “Ето, то је жено! Ето, то је жено!“ И тако се жена смири и никада га више не запита да јој каже зашто се смејао.
Тако је то у нашем народу! Сваки просечан мушкарац има потребу за ударањем. На жалост, тамбура је прављена од слабог материјала, па је непрактична, јер може да послужи само за једнократно ударање, ако је, баш,“од срца“. Жене су практичније. Оне имају неограничен рок трајања. Многе трпе ударање од ступања у брак, па до своје или супругове смрти. Живи су организми, па имају спосбност регенерације. Поломиш их – оне срасту и зарасту. Опет их поломе, оне се опет обнове! Невероватно! Због тога у нашој земљи има врло мало тамбураша, а много мужева. И, скоро, сваки тамбураш је, уједно и муж! Има част да приушти себи могућност да бира хоће ли ударати у тамбуру или по жени или и у тамбуру и по жени. То се зове“варијација на тему“.
Да резимирамо: жене су неупоредиво боље од тамбура! Имајте то у виду, кад препознате мушкарца у себи!
Кад год се побију мушко и женско дете, тј. кад мушко дете почне да бије женско, увек се нађе неко старији и паметнији да каже женском детету да тај дечко није зао, већ је бије зато што је воли. Тако се у нашој земљи жене од малих ногу припремају да буду узорне супруге на којима ће почивати терет брачног живота. И кад, тако припремљена, добије“прву порцију брачних батина“, она их доживи као сатисфакцију за сва нежна осећања која је“од првог погледа“ гајила према своме супругу. Тада буде потпуно убеђена да није погрешила у избору“мужјака“.
Просечан становник наше земље не зна ни кад је сит, ни кад је гладан, ни кад га праве на вола, а кад на будалу, али врло добро зна да је“батина из раја изашла“. Наравно, он не зна да каже где се тај“рај“ – тај“погон за производњу батина“ налази, али зна да је батина његов производ.
Ако питате неког зашто батина није изашла из пакла него из раја, ни то неће знати да вам каже.
Можете ли замислити рај?
Ја га, на основу ове изреке, замишљам овако: једна велика хала, високо у облацима, у којој анђели обрађују дрво и од стабала и дебљих грана на столарским машинама праве крајњи производ – батине за вишекратну употребу. Бог, вероватно, само контролише улаз сировине и излаз готових производа. Поред оваквог раја, пакао може да оде у заборав историје…
Наравно“рајски производ“ се, најчешће, примењује на женама или деци. Мушкарци имају лично овлашћење нашег менталитета да изврше“мануелну манипулацију датим инструментом у циљу одржавања устаљених схватања и друштвених норми.“
Треба нагласити да овај рајски производ примењује и полиција на незадовољним грађанима када треба да заштити доње делове леђа оних које жуљају федери функционерских фотеља, али то није тема ове моје беседе, па нећу да причам о томе. О томе други пут…
Е, ова прича у којој обесправљени мушкарац устаје из сандука, узима пригодну мотку и жену одвикава од ружних навика, а не нуди јој развод брака, зове се“Немушти језик“ и проучава се у трећем разреду основне школе, широм наше демократске отаџбине. На том часу деца, оба пола, добијају прве смернице за толеранцију у браку, развијање брачне хармоније и разумевање међу супружницима. Јесте да они у том узрасту немају појма ни ста је то брак, ни толеранција, ни брачна хармонија, ни разумевање, али као Тесла“укапирају из прве“ да је испребијати жену нешто најнормалније и најморалније. Јер, у народним причама само жене греше и то тешко, а мужеви су паметни, одмерени и овлашћени да им батинама“изврше реорганизацију вијуга у глави“, јер су код жена, увек, лоше распоређене, а код мушкараца су геометријском прецизношћу разбацане по можданој кори.
Поред свега овога, статистике наших статистичара говоре недвосмислено, следеће: свака 1389. жена у нашој земљи на месечном нивоу не добија уредне батине, а свака 1999. жена на годишњем нивоу не добије оно што је заслужила. (Наравно, мисли се на батине). Анализе су рађене на узорку од 2. 523. 876 жена у нашој земљи.
То, кад неко туче своју жену и, узгредно, децу… јер, што би два пута завртао рукаве? … зове се“породично насиље“. То је један модеран, леп израз који не звучи много грубо, а ипак нас наводи на помисао да породица као основна ћелија људског друштва и даље постоји и да се у њој нешто дешава, тј. није захваћена монотонијом савременог живота.
Најсавременији облик борбе против породичног насиља су „сигурне женске куће“.
То му изгледа овако: неко уредно туче своју супругу у намери да је учини бољом. Уједно, кад њу усавршава, он испребија и децу, јер се она увек противе његовој намери и деконцентришу га плакањем, вриштањем, дозивањем у помоћ, позивањем комшија или полиције, а у патријархалном друштву то није дозвољено. Наравно, комшије никад не чују позиве у помоћ и остају уздржани, али ако, након породичног насиља, уследи убиство, оне су ту прве да на лицу места радозналим новинарима испричају целокупну историју трагичног догађаја. Од почетка до краја. Детаљ по детаљ…
Полиција, обично, дође у току истог дана, када прими позив. Најчешће када „васпитна сеанса“ буде завршена и када преваспитана госпођа лежи на кревету, распоређује хладне облоге по телу и сервира спремљену причу како је пала с крова куће, док је окретала ТВ антену у циљу примања што бољег ТВ сигнала. Полицајци, испрва, сумњају у тачност њене изјаве, али када укључе телевизор и виде лош квалитет слике, схвате да госпођа није лагала. И чиста срца оду у станицу да наставе прекинуту партију „Не љути се човече“.
Има случајева када полиција схвати да је, ипак, било породичног насиља. Тада силеџију одвајају од његових најмилијих, одводе у полицијску станицу и он ту остаје до наредног дана да на миру размисли где је погрешио: како је могао да буде мање бучан и које је ударце могао да примени у току пребијања, а није…
Наредног дана га пустају на слободу и он се са новим идејама враћа својој породици. У случају породичног насиља са смртним исходом, табаџија не може да се „провуче“, бар без годину – две дана затвора и с тим, што има право да долази кући викендом да не би покидао рођачке и пријатељске везе и из затвора изашао као асоцијалан тип човека.
Да би се породично насиље избегло, држава прибегава заштити жртава на врло мудар начин. Она прави стамбене објекте у којима се малтретиране жене, заједно са децом, стављају у изолацију да би биле заштићене од силеџија који слободно шетају улицом у намери да их пронађу и поново испребијају. То је дивна трансформација под благословом државе: жртва постаје хуманоидни канаринац у великом, комфорном кавезу из кога не сме да изађе, силеџија постаје побеснели, улични ловац који је свестан да га држава кажњава тако што сад, ако хоће неког да бије, мора мало и да изађе из куће, па било да је врућина или мраз. Најстрашније му је кад се врати кући необављеног посла, јер су те „сигурне женске куће“ на тајним локацијама.
Лепо звучи, зар не? Е, није… зајебали сте се!
Много је угрожених жена и деце, а мало „сигурних женских кућа“, а још мање пара за изградњу нових скровишта, јер ако „скокамо“ паре на изградњу нових, одакле ћемо дати плате председнику, премијеру, посланицима, саветницима, експертима… који ову нашу младодемократску државу воде пут Европе? Мислите о томе…
Открићу Вам нешто, али немојте никоме да кажете… Пст!!! Наша Влада је дошла до генијалног решења!!! Подржао га је и председник!!! Држава има намеру да све жртве породичног насиља смести у један импровизовани гето на периферији Београда. Тај гето ће бити стациониран на тој локацији, све док експерти не потврде да ван њега на територији наше демократске домовине нема ниједне жрве насиља. За то време ће гето обезбеђивати наша високо професионализована војска. За тај задатак су ангажоване оклопне јединице и два борбена авиона, управо пристигла са делимичног сервиса у Русији (стављени су им нови пнеуматици и замењене метлице на брисачима). Када експерти, под заклетвом, потпишу извештај је задатак одрађен, приступиће се завршној фази плана: жртве насиља ће бити утоварене у камионе, аутопревозничких фирми чији власници финансирају парламентарне странке, и одвежене у неприступачне планине источног дела отаџбине.
Наиме, Владиним декретом површина од две хиљаде хектара планинске шуме у власништву државе, претворена је у резерват „Сигурна женска шума“ у који ће бити пуштене жртве породичног насиља. Према нашем стандарду, то је довољна површина за смештај око два милиона угрожених особа, јер је одраслој особи за смештај довољно око десет квадратних метара шумског простора. С обзиром да међу њима има и доста деце, а она захтевају мању површину, биће им више него комфорно.
Од највећег значаја за цео овај пројекат је то што је та шума препуна вукова и они ће бити природна препрека и одбрана од мужева–насилника који се одлуче да крену у потеру за одбеглим женама и децом. Јер, сваки силеџија је у души кукавица, а која се кукавица сме усудитити да уђе у мрачну шуму пуну вукова, само да би испребијао жену или дете? Ја ћу Вам рећи: Нико!
Држава је све, генијално предвидела! Чак је ангажовала инструкторе британског САС – а да дођу у „Сигурну женску шуму“ и науче жене и децу како да преживе у природи. САС – овци су махери за те ствари, а држави је јевтиније да плати ту обуку, него да сваког дана шаље по неколико шлепера хране у „Сигурну женску шуму“. Ово су тешка времена и мора да се штеди… И не само да држава више неће морати да зида „сигурне женске куће“, већ ће ове, које су озидане и коришћене, моћи да користи у економске сврхе. Може да их издаје под закуп за лепе паре и тако омогући повећање плата државним функционерима. Што да не? Заслужили су…
За сада о овоме никоме ни речи! То је тајна! Државна тајна!
Ви се, сад, сигурно питате, откуда ја знам државну тајну? Е… драга моја господо, обични смртници, није тешко знати све и свашта, па и државну тајну, ако си задружни коњ. Вама, обичним људима је тешко… мени – не! Ево, зашто… Мене, као задружног коња, сви редом јашу и упрежу: газде, бизнисмени, политичари, криминалци, лопови, шпијуни, курве… дуг је то списак. Овог тренутка ме један врати у шталу, наредног тренутка ме други изведе из ње. Различитих су професија, али имају нешто заједничко: причају о свему и свачему, док ме израбљују, мислећи да задружни коњ не уме да слуша, памти и размишља. Варају се! Господо израбљивачи, то што сам ја задружни коњ није ствар интелигенције, већ игра судбине и ствар морала. Игром судбине сам постао задружни коњ, а лични морал ме спречава да је променим: да збацим јарам са себе, а да за узврат продам душу ђаволу и домалопређашњим газдама. Нећу! Остаћу задружни коњ доживотно, али ћу будно слушати о чему говорите, док ме јашете и свима ћу испричати шта сам чуо, кад се, увече, вратим у шталу.
Хоћете да чујете шта опозиција, невладине организације и удружења кажу на овај потез Владе? Знам и то! И они ме јашу, па знам! Пошто је ово, као тајна, а тајна је за обичан народ, а не за њих, јер су сви они исти играчи, али у различитим дресовима. Сви они су већ обавештени о томе и имају спремљене одговоре и реакције.
Опозиција ће рећи: „Држава је овим срамним чином бачена на колена! Има ли веће бруке и срамоте, него да нам САС – ови инструктори обучавају жене и децу да живе у шуми? Зар, то нису могли да обаве наши војни инструктори? Или, ако Влада мисли да наши инструктори нису дорасли томе задатку, зашто није ангажовала руске специјалце, него британске?“
Невладине организације за заштиту људских права су спремиле следеће, заједничко саопштење: „Срамно је да држава шаље жене и децу у шуму, претходно их не опремивши Бови или Рамбо–ножевима. Ако, баш толико, није имала новца, могла је расписати тендер за куповину швајцарских ножева. Они су доста јевтинији, а били би им од велике помоћи док их зов дивљине не дозове себи и у њима пробуди духове праисторијских предака који су се голоруки пробијали кроз прве километре стазе еволуције наше врсте!“
Друштва за заштиту животиња су, такође, спремила заједничко саопштење, које гласи: „Не можемо да верујемо да на почетку 21. века живимо у држави која спроводи планирану еколошку катастрофу. Населити толике жене и децу у шуму која је миленијумима станиште вукова је безуман поступак. Довођење толиког броја људи у шуму ће довести до миграције вукова. Биће приморани да напусте своје прастаниште и тако угрозе своје биолошке потребе. Изгубиће територију која је њихово природно ловиште и парилиште. То сви знамо. Народни израз за тај екосистем –„вукојебина“ је стар колико и наш народ и јасно нам казује да су наши преци, још у давна времена били свесни да су те шуме једино, право место за размножавање вукова. А наша Влада тога није свесна. Поред тога, Влада није свесна да прогнани вукови могу променити своје животне навике и почети да се насељавају по периферијама градова. Тако ћемо, осим проблема са псима луталицама, имати проблем и са градским вуковима. Срамота и безумље!“
А, ја кажем: „Лично, мислим да ти вукови на улицама неће представљати ништа већи проблем у односу на псе луталице. Грађани су, већ навикли да их нападју чопори паса луталица. Која је разлика да ли су те изуједали пси или вукови? Све је то природа… А, све што је природно – здраво је! Не знам да ли знате… Некада су наши преци лечили реуму, спондилозу, ишијас и артритис, тако што би провоцирали пчеле и наводили их да их уједу на оболело место. Ово су модерна времена. Нашу отаџбину је, као и све земље Трећег света, захватио талас модернизације. У свему, па и у медицини. Пчеле су прошлост, вукови су будућност! Вучји ујед би могао грађанима да олакша муке приликом враћања кредита, дугова за струју, куповине хране, борбе са мобингом, корупцијом… Нарочито је лековит, ако је у пределу врата…“
И, још нешто… Немојте никоме рећи да сте ово од мене чули. Јер, ако се чује да ја одајем државне тајне – одох ја у кланицу, пре времена. А, била би штета, јер ја сам задружни коњ на почетку каријере…
Задружни коњ