У ово време када нам је стандард опао, и то подоста, разлога за весеље имамо све мање. Што је мање весеља, мање је и забаве. Под сиртињском забавом сада можемо да сматрамо програме неких телевизија које емитују емисије у којима можемо да завиримо у туђе животе или црне хронике па да се тешимо да нама уопште није лоше. Некада је сиротињска забава имала сасвим друго значење. У овом тексту позабавићу се баш том оригиналном сиротињском забавом. Читав текст је инспирисан истинитим причама и исповестима људи од 16 до 78 година. Неке приче су засноване и на личним искуствима. Потрудићу се да их испричам тако да идентитет учесника остане непознат.

Близу наше Задруге налази се  шума, а иза шуме је село које нема ни цркву ни гробље. У том селу живи један живахни чичица који има само још два зуба у глави. Веселе је нарави још увек и не мисли да му је време да се смири. Када види неку „снајку“ позамашне позадине одмах му се зажаре очи и само промрмља:

-Када бих је ујео са ова моја два зуба била би ко да су је напали пацови. И уши би јој изгризо.

-Зар само то?

-То за почетак. А после бисмо терали док ме не изда снага.

-Да те изда снага или нешто друго?

-Снага. Он ме слуша још увек. Кад ме не буде слушао, ћу га одсечем па нек једу мачке. Знаш ону моју комшиницу што ради на пијаци?

-Знам је. (То је једна мала ружна сподоба. Најчешће је одевена као за белу недељу. Сва је никаква али она се бави најстаријим занатом. И тарифа јој је врло повољна, 200 динара. Ординира по пијаци)

-Е ја би њој дао орден. Сваки дан пређе 5 километра до пијаце. Ради тежак посао за мале паре и после тога 5 км пешачи до куће. Мора да има бар пет муштерија у току дана да би могла да живи. Свака јој част.

Можда ће и код нас једнога дана да њен посао буде легалан, па да уредно плаћа порезе и доприносе. Само не знам да ли ће да буде регистрована за промет и услуге или трговину на велики и мали – упс, хтедох рећи на велико и мало.

И тако реч по реч дођосмо и до почетка. Поче чичица да прича о свом првом искуству. Наравно искуству са женом, јер нико ни пре ни сада неће тако лако да прича о свом правом првом искуству, тј искуству са самим собом (ово је карактеристично за оба пола).

– Шта, ја балавац немам појма. Тек ми бркови никли, а она ОЗАНАЋЕНА.

Јесте, то је некима занат а неким хоби. Неко би воли неко не. Неки би волели али не могу или не умеју. Најгоре је када воле а не знају а мисле да знају. Најгора могућа комбинација.

Е, сада долазимо до проблематичног дела. Велика већина мушке популације се одушеви када наиђе на неку која зна и воли, али после забаве: Је ли, бре, а одакле ти све ово знаш? И наравно не жели више да је види. Док га опет не ухвати нејебица али најчешће тада може само да се сећа.

Спрега забаве и посла

Послови које радимо су нам најчешће поприлично мршаво плаћени па нам преостаје само да се „прцамо к’о мршаве свиње“, уколио немамо ту срећу да нас послодавац прца свакога дана у здрав мозак. Секс на послу је вероватно био фантазија многих а понеко је то и остварио. Многи често свлаче своје колегинице у својој глави. Ја сам имао ту привилегију да радим са једном старијом госпођом пред пензијом, међутим,  геронтофилија ми није никада била нешто интерсантна.

И тако, дођемо кући уморни од посла и прцања у здрав мозак и да ли је онда неко расположен за секс са својим партнером? Још ако имате и деце којој морате да купите прибор за школу, е, баш вам је до секса, када знате да имате још само 500 динара у новчанику.

Секс на послу је такође био занимљив и за време радничког самоуправљања. Тада су сви били убеђени да директори крешу секретарице. Како су сви директори били припадници јагњећих бригада и поприлично дебели, њима је остало једино да причају о томе како су свашта радили протекле ноћи. Како су радили свој посао, то јест водили фирме, тако су и кресали. Све се углавном сводило на приче и многа наша предузећа пропадоше.

Један мој пријатељ је постигао завидан успех у свом животу. Постао је директор једне успешне фирме и то својим трудом и залагањем на послу пре тридесетпете године. Веровали или не није имао никакву везу нити га је нека партија погурала. Није припадник јагњећих бригада. Упознао сам га са неколико својих пријатељица. За већину сам сигуран да их није креснуо. Тачније, само једна ћути као заливена. Или ју је добро звекнуо или је он, матори развратник,  предложио или остварио неке гадне перверзије. Мислио сам да тај човек ништа не ради по том питању. Да је сав посвећен послу. То сам мислио док нисам видео слику његове секретарице. Када сам видео њену слику у његовом телефону све ми је било јасно. Одмах ми нагрнуше грешне мисли у главу. Схватих! Он не јебуцка само раднике, него и скретарицу. Може од јутра до сутра да ми прича да је она удата и да га као таква не занима – ЏАБЕ. Ја не могу да му верујем јер полазим од себе – звекнуо бих је макар на радном столу из доба радничког самоуправљања.

Утицај радног амбијента, то јест, простора за забаву

„Благо вама децо. Сад имате и кауче и кревете, а у моје време у копу шаше, ил’ у сенару па удри“.

Те речи сам чуо од бабе једне моје другарице и када помислим баба је донекле у праву. Где су они то радили? У то време стандард је био много нижи, мада, нико није ни имао много више од комшије. Није било неке велике зависти. Није било неких великих жеља, а човек који нема неостварених жеља је срећан. И на шта ће да мисли и да троши енергију? Удри бригу на весеље! Хватај прву “ снајку “ и трк у шуму или у копу шаше.

А сада када имамо кревете, кауче, и остале погодности, да ли има више секса и да ли је бољи?

Стандард нам је сада бољи него тада, али лошији него пре. И каква су сада места? Многи живе са родитељима, а за хотел нема се пара. Цена преноћишта са доручком је 1500 динара. Нико не остаје целе ноћи него само сат – два али плаће се читава ноћ. Ако неко хоће редован секс, тј. неких 3 пута недељно, треба да издвоји 18000 динара. Уз плату од неких 200 еура, да ли је то могуће? Није! Тако да се полако враћамо коренима.

Сено. Звучи занимљиво, егзотично, романтично. Стварност је сасвим другачија. Осим што боцка и што има разних травчица које мало иритирају, има и крпеља. Још ако будете курате среће, па вам се крпељ закачи темо где не треба, ето вам правог доживљаја. Вађење крпеља са скротума је посебан дожиљај. Ако волите садо мазо игрице ето вама продуженог задовољства. Прво ће вас јебуцкати код доктора опште праксе док чекате на упут код уролога. Али понесете 200 грама кафе медицинској сестри, па ћете преко реда. Када стигнете на ред код уролога прво вас чека подјебавање доктора. А затим следи мазање мошница бензиним и чупање крпеља пинцетом. Врло непријатни искуство поготву када лекар позове сестре да присуствују овом ретком догађају. Ипак ова прича дође згодана за причање уз криглу пива.

Ауто. Па, ако нема баш где, може да прође. Ако немате Заставин пикап или неки комби ту је ствар мало тежа. Сметаће мењач или низак кров. Зато паметни људи направише сиротињски ауто. Дивну лимузину, ПОБЕДНИКА ВРЕМЕНА, РЕНО 4. Мењач је код волана, кров висок, а седишта се обарају. Грејање му је одлично. Сви услови испуњени. Иначе мој пријатељ Задужни Коњ вози РЕНО 4.

Парк. Како нам општинска власт наплаћује уличну расвету, а сијалице мења ревносно паркови су нам мрачни. Први услов испуњен. Клупа још увек има али су углавном засране, јер су испод дрвећа. Грејања нема.

Копа шаше. То је за мене неиспитано подручје. Не сећам се када сам видео копу шаше а камоли нешто више.

Вагон. Прљаво. Било да је вагон у употреби или да је паркиран и напуштен, штрокаво је. Наша железница како брине о возном парку размислио бих добро да ли бих ушао да се возим.

Аутор: Прасе Драгиша