У канцеларији у којој влада кућна атмосфера за столом седе два мушкарца и две жене. Младић у тегет оделу и са беж краватом устаје, враћа наочари са врх носа дубоко до очних дупљи и чита саопштење.
„Поштовани учесници тендера, пре саопштавања одлуке о продаји ове фирме, желим да вам се захвалим на учешћу и поштеном раду. Сама организација тендера за ово предузеће доказ је нашег чврстог опредељења да станемо на пут пракси да наше фирме купују тамо неки белосветски фараони новога доба или домаћи тајкуни који ће да их банче као своју дедовину. Овај тендер потврђује да су фирме у Србији део једне велике породице.
А сада можемо да пређемо на резултате Комисије. Први кандидат… Господине, морам да признам да сте ви и данас велико име наше привреде. Као мали пио сам ваше сокове и јео чоколаде које сте увозили из иностранства. Мој отац је радио у једној од ваших фабрика па могу да кажем да сте ми дословно сазидали кућу. Ипак, ако оставимо сентименталности по страни, морамо да признамо да су ваше методе рада данас помало превазиђене. Некада социјалистички лав, данас имате много више посла са псима у парку. Многи вам свакога дана дају мат. Заборављате своје текуће потребе и спремни сте да олабавите каиш само када је у питању велика нужда. Стога, ви нисте права особа за куповину наше фирме.
Кандидат број два. Увек нам је драго када на тендеру имамо даму. И то какву даму! Може се рећи да је ваша прехрамбена индустрија избацила у свет генерацију којој припадам. Увек сте се бринули да нам стомаци буду пуни и да оброци стижу на време. Такође, вас красе још два битна квалитета. Пре свега то је активна кредитна политика, која се је углавном базирала на неповратним кредитима. Такође, све несугласице унутар фирме чували сте ван очију јавности и нисте изосили прљав веш. Но, опростићете нам у томе и лежи ваш највећи проблем. Уз дужно поштовање, ви сте се увек понашали као мама. Кад год запрети рецесија ту сте ви са вашим пакетом помоћи. Е па госпођо, данас више не може тако. Време је капитализма и власник наше фирме мора бити способан да доноси немилосрдне одлуке.
Што се кандидата број три тиче бићу кратак. Не знам чему његово инсистирање на тендеру када зна да међу нама постоји генерацијски јаз. Јесте, кандидат број три нам је некада био идол и може се рећи да на неки начин, без њега не би било ни нас. Ипак, то не оправдава његово финансирања снага бившег режима који је земљу одвео у рат. Када смо му тражили финансије за излазак на тржиште морских клубова од његове фирме добили смо једино каишеве. Јавно је говорио да наш дим загађује околину и да нас треба затворити. Стога, броју три наш став је јасан.
И на крају долазимо до кандидата број четири. То је једна млада дама. Она тек почиње бизнис. Школована је на неколико наших приватних факултета и све их је завршила у року. И то јунском. Обишла је свет – Амстердам, Ибица, Лас Вегас – и биће наш линк ка светској берзи. Такође, поред свог урбаног миљеа она је задржала своје руралне корене и сваког викенда посећује своје рођаке у Силиконској долини. Дакле, даме и господо, кандидаткиња број четири је нови власник ове фирме. Но, Комисија је решила да направи такав пакет акција где ће свако од вас моћи да учествује сходно својим могућностима. Па чак и ви, кандидату број 3. Овим је наш тендер завршен.“
Младић седа, олабављује кравату и каже присутнима „Ето људи то вам је. Мама, љуби те твој Бане, закувај ми какао, онакав какав волим. Деда, немој да се љутиш, мора овако. Ето обећавам ти да ћеш постати власник ресторана у нашој фирми па ћеш моћи и даље да увозиш оне наполитанке од твог кума Франца из Цириха. А ти ћале, који ти је мој? Јеси ли ме сам поставио на место председника Комисије? Јеси ли рекао да не смем да понављам твоје грешке из 90их? Зато сам и фирму дао мојој Жаклиници… Дођи да те цоким, интелектуалко моја! Она ће да је дигне, ја вам кажем! Тако да нема љутиш! Ово је ново време! Ово је демократија! Све мора да буде по пропису када се ради тендер. Фирма више не сме да остаје у породици“!